| |
Noć je bila burna. "Šibali" smo po tastaturama sve u šesnaest, do podneva je trebalo sve završiti i odneti novi broj u štampariju. Posla je, kao i obično, ostalo na pretek, takav je život svake redakcije na svetu. Valjda se zato krajnji rok za predaju na engleskom naziva deadline - glavni urednik stalno mi govori "mrtav si ako zakasniš".
Negde pred zoru, podigao sam glavu od stola, umoran i zadovoljan što sam posao završio sekundu pre nego što bi, nečiji oštar i prekoran pogled poleteo prema meni. Umesto toga, urednik je zaboravio na svet oko sebe i uronio u netom završeni tekst. Treba ga pročitati, da ne bi koja greška promakla. Dva stola ispred mog sedeo je Betamen, vidno uzbuđen, mašina se stalno zaglavljivala, a njegov test prve javne verzije softvera ni izdaleka nije bio gotov.
Pakujući torbu i spremajući se da krenem na zasluženi počinak, nisam mogao da izdržim a da ne uputim zajedljivu primedbu:
- Kad' bi se manuo tog beta softvera, možda bi i ti sad mogao kući.
Glave zadubljene u monitor, ne dižući prste sa tastature, Betamen mi dobaci:
- Vidi ti čičice, prispavalo mu se. Uostalom, šta ti znaš. Današnji školarci se nisu ni rodili kada je napravljen tekst procesor u kome pišeš.
Hm, dečko me je dirnu u najbolniju tačku - godinama pokušavam da nađem zamenu za moj omiljeni program, ali nisam je našao. Ovi novi su ili suviše nakićeni, pa svako malo moram da kliknem na neki taster da bih uradio i najsitiniju intervenciju, ili su toliko glomazni i tromi da rad u njima na sporijoj mašini postaje noćna mora, ili... U svakom slučaju, čast mora da se odbrani. Odložio sam torbu u stranu. S lažnom mirnoćom napunio sam čašu koka kolom i, tobož udobno se zavalio u stolicu. Šta Betamen zna, zar on da drži slovo starom hakeru.
- U moje vreme se program cenio po tome koliko je mali i brz, a pri tome i upotrebljiv. Eto, pogledaj to svoje čudo u beta verziji. Pojeo je megabajta na disku koliko si devedesete mogao u pola Beograda da pokupiš. I šta, opet služi za pisanje teksta, baš kao i ovaj moj što staje na dve diskete.
- Dve diskete, čudna mi čuda. I ovaj bi bio toliki kada bi se odrekao sve lepote i bogatstva opcija koje pruža, odbrusi Betamen, sada već vidno uzbuđen. Po stolu je nervozno preturao tražeći instalacioni CD sa beta verzijom tekst procesora čiji je prikaz pisao, i pritom se mučio da uoči "svu tu lepotu i bogatstvo opcija" u retkim trenucima kada je program stabilno radio.
Osim našeg dvoboja, redakcijiski pradskozorni mir ništa nije remetilo. Glavni urednik je bio i dalje zadubljen u moj tekst, nije nas primećivao i samo sam čuo kako gunđa: "Majke mi, za rođendan ću mu kupiti bukvar da nauči sva slova". Loša mi je navika da u brzini "gutam" slova i čini mi se da je to osobina koju nikada neću promeniti. Naš DTP čarobnjak je, sklupčan dremao u stolici. Jadnik, uvek poslednji ide kući i stalno čeka nekog "nadobudnog novinara" da se smisli i završi tekst. Da smo pisali na vreme, on bi sada mirno spavao u krevetu, a ovako tri noći u mesecu hvata san između dva teksta koja treba pripremiti za štampu. Nedaleko od njega je sedeo najredovniji čitalac "PC"-ja, koretor ili poslednjih "hvatač" izgubljenih slova. Posmatrao nas je pogledom koji kao da je govorio: "Ajte ljudi, manite se ćorava posla, zar ne vidite koliko je sati!"
Bio sam srećan što sam dobio prvu rundu - Betamen je povisio ton, a to je najbolji znak da polako gubi živce. Istini za volju, mislim da je tome više doprineo "kreativni" nered na njegovom stolu u kome se zagubio instalacioni CD nego moj "argumentovani" napad. Kutiju je, napokon našao u torbi, ali u njoj diska nije bilo. Pogledao je, potom, na krajnje nelogičnom mestu. Uostalom, ko bi još očekivao da bude u drajvu kada celu noć deinstalira i ponovo instalira program. Srećan što je veliki problem rešen, okrenu se prema meni:
- Beta programi su najbolji način da se rad za računarom prilagodi običnim korisnicima. Ovako se opcije, pre nego što se ugrade u finalnu verziju, ispitaju na velikom broju kompjutera i u rukama često nestručnih ljudi, pa ako ne valjaju pišu se ponovo. Programi su, ako to nisi primetio, postali složeni i moćni, pa i testiranja u uskom krugu korisnika više nisu moguća.
Bio je u pravu i šta sam mogao nego da priznam poraz u drugoj rundi. DTP čarobnjak i lovac na izgubljena slova su sada počeli da sa zanimanjem prate naš duel. Glavni urednik nije reagovao, on kao i uvek ima pametnija posla.
- Dobro, u pravu si da nema beta verzija, novi softver ni izbliza ne bi bio tako dobar kao što jeste, počeo sam pažljivo da gradim svoj napad. - Ali, šta da radimo sa velikom armijom korisnika računara koji ništa drugo ne rade, već stalno instaliraju i deinstaliraju programe koji delimično rade posao za koji su namenjeni. Pitam se da li će oni ikada naučiti da na pravi način koriste kompjuter. Bolje bi bilo da se prihvate stvari koje rade, ma koliko da su stare i da nauče da koriste većinu opcija. Tako bi bili produktivniji, a njihov posao kvalitetniji.
- Tu se potpuno slažem sa tobom, na moje zaprepaštenje reče Betamen, pa zar će mojim oružjem da se koristi. - Ipak, ja ih ne razumem. Nema ništa slađe nego probati novu aplikaciju i pre nego što proizvođač ispravi sve bagove. Lov na greške zna da bude veoma uzbudljiv.
Naš korektor se tu prenuo i ozarenog lica pogledao Betamena - Bogu hvala, bar neko u Redakciji razume svu lepotu njegovog posla. Ako se sada umeša, biće dva na jednog a to je već neravnopravna borba. Kroz prozor se počelo da promalja jutro, a u parku koji se proteže sve do zgrade Narodne biblioteke već su počeli da se pojavljuju prvi ranoranioci. Neki su žurnim korakom išli put tramvajske stanice, a drugi su, opet, lenjo šetali noseći u rukama sveže namirnice i poslednje izdanje novina. Oni su pametniji od nas - kompjuteri ih, verovatno, interesuju koliko i lanjski snegovi, a noć koriste za san. Do predaje rukopisa u štampariju ostalo je tek nekoliko sati.
Glavni urednik je završio sa čitanjem mog teksta i ustao od stola. DTP čarobnjak se, već sasvim budan, okrenu monitoru i počeo da radi na novoj rubrici. Betamen je gledao kroz prozor i upravo u trenutku kada se spremao da mi zada smrtni udarac, glavni urednik reče:
- Aj'mo bre ljudi da završavamo posao, da su beta verzije pravljene da se na njima nešto pametno uradi, zvale bi se finalne. Betamene, vidi ima li ovde neki računar koji nije zagađen, pa završavaj taj tekst na njemu, s tim glupim softverom se igraš već nedelju dana, sutra ćemo da tražimo bagove. A i ti - ove reči su bile upućene meni - ne zamajavaj ljude, neću opet da idem kući pa da sažaljevam one što su ustali u pet da idu na posao, a oni da sažaljevaju mene što se u pet vraćam sa posla. A i ako zakasnimo u štampariju, biće mrtvih.
Zato je on glavni... sve vreme je slušao šta pričamo i nije zaboravio na deadline, granicu koju nijedna redakcija ne sme da pređe...
|
