| |
Ko me je terao da se u firmi zalažem za računarsko opismenjavanje? Bilo je daleko pametnijih i atraktivnijih poslova na kojima bih proveo godinu dana, niko me ništa ne bi pitao, a ja bih svaki čas mogao da se vadim kako se puno radi, a kraj je još daleko... možda bih čak imao i vremena da odem na more. Ali, ja nisam od takve sorte - ako postoji nešto što je komplikovano, u šta se svi "razumeju" i što neće ići glatko kao po loju, to je pravi posao za mene.
I tako je doneta odluka da nove računarske tehnologije uvedemo u naše malo preduzeće. Sredstva su obezbeđena, redovna "gunđala" su odradila svoj posao i, napokon, dala zeleno svetlo za postavljanje računara na stolove, određujući precizan rok za završetak radova. Ovo poslednje je, sa njihove tačke gledišta bilo najvažnije: ne žele da se neko gnjezdi na njihovoj (mukotrpnim radom stečenoj) stolici duže nego što oni smatraju da je potrebno, a ako rokovi budu prekoračeni (svesrdno će se potruditi da tako i bude), imaće priliku da gunđaju barem godinu ili dve. U svakom slučaju, ja sam bio srećan jer sam ideju progurao i bilo je vreme da se počne. Naravno, ne danas, već sutra, ionako je već kraj radnog vremena.
S novim jutrom, prilježno sam počeo na prikupljanju ponuda za nabavku računara. Gunđala su me obilazila kao mačak oko vrele kašem, a kada bih nekim poslom ustao sa stolice, prilazili su stolu i, kao tobož, nezainteresovano, piljili u faksove sa spiskom konfiguracija i cenama. Njihove glave su odrečno mahale, razmenjivali su poruke u kojima se najčešće čula reč "moglo je i bolje", a kada bih se ušunjao u sopstvenu kancelariju, svi zatečeni u "krivolovu" bi se brže-bolje gubili u nepoznatom pravcu, recimo na sastanak u firmi A, kod osobe B koja je, inače na službenom putu u inostranstvu...
Najzad je izbor napravljen i računari su počeli da stižu. Priznajem, nisu svi bili od plemenite sorte, odobreni budžet nije bunar bez dna, ali za svako radno mesto nabavljena je mašina koja će sasvim dobro poslužiti svrsi za koju je namenjena. To što je sujeta nekima bila povređena, sta da se radi - od samog početka sam bio svestan da ću tu gorku pilulu morati da progutam.
Dva dana je trajalo razvlačenje kablova, a moja omiljena gunđala su svojski radila svoj posao. Te im je smetala buka bušilica, potom je traženo da se kabl provuče oko stola jer, zaboga, tako će da polomi cveće (nema veze što je drugi put duži i što se onda preko kabla preskače), a najgore od svega je problem prolaska kroz kancelariju u kojoj onda nema vremena da se drema u pauzi između dve kafe ili (privatna) telefonska razgovora. Na kraju su računari, pažljivo konfigurisani i pripremljeni za rad, povezani u mrežu i priključeni na server. Bio je kraj nedelje, pa sam, zadovoljan obavljenim poslom, poželeo da na miru provedem vikend.
Eh, bolje bi bilo da sam subotu i nedelju proveo u kancelariji. Lokalni haker, do tada prikriven, došao je da uzme danak informatičkoj revoluciji u firmi: moj cenjeni kolega do tada nije pokazivao previše interesovanja za računar, ali kako sam kasnije utvrdio, bio je pravi "stručnjak". Iako ga je škola vodila sasvim drugim putem, tehnika mu je bila u krvi. Doduše, neke, meni važne i osnovne stvari, za njega su bile nebitne - uostalom, sprave funkcionišu i kada ne znate kako to one, u stvari rade. U svakom slučaju, kolega je iskoristio neradne dane da "konfiguriše" računar na svom stolu. Dodato je nekoliko, za njegov posao nepotrebnih, programa na koje je navikao, jer ih kod kuće svakodnevno koristi i pravi je ekspert. Nema veze što na standardnom PC-ju u mojoj firmi oni neće da rade očekivano brzo. Malo "štelovanja" operativnog sistema rešiće problem. Avaj, od svega toga ništa: više se ni mreža ne vidi! Mora da je server otkazao poslušnost. A možda i nije. Najbolje je da se sve vrati sve u prvobitno stanje.
Nije ni to pomoglo, pa je kolega zaključio kako je najbolje da svoj računar stavi na neki drugi sto, a sa njega prebaci ispravni kod sebe. Rečeno-učinjeno i za zamenu je izabran kompjuter na radnom mestu najvećeg gunđala. Sreća u nesreći je što su svi računari markirani i fino podešeni tako da se zamena mesta lako da utvrditi.
Ponedeljak se, umesto da bude slavljenički dan puštanja u pogon informacionog sistema, pretvorio u pravu noćnu moru. Glavno gunđalo je zateklo mašinu koja ne radi, kolega je brže bolje počeo da kritikuje onog "pametnika koji misli da se razume u računare", a ostatak njihovog bratstva je složno prihvatio pesmu koja je zazvučala kao rekvijem (naravno, meni namenjen). Druge nije bilo, nego je sazvan kolegijum na kome su iznete sve nepravilnosti oko uvođenja računara sa posebnim naglaskom na čistačicu jer nije savesno pomela i u saksiju koja je slučajno pala dok je razvlačen kabl za mrežu. Na tom pitanju izgubili smo dobrih pola sata. Boreći se kao lav, uspeo sam da, kao zaključak uredno upisan u zapisnik sa kolegijuma, ubacim formiranje tročlane komisije koja će utvrditi sve nedostatke. Pogađate članovi su bili Glavno gunđalo, kolega Lokalni haker i moja malenkost. Bio je kraj radnog vremena, pa smo se ćuteć razišli.
Tek što sam završio ispijanje prve jutarnje kafe, predsednik komisije, Glavno gunđalo, je sazvao satanak. Trebalo je što hitnije otkloniti uočene nedostatke i utvrditi nastalu štetu. Predložio sam da se svi računari pregledaju i utvrdi da li još na kojem postoji isti problem kao na inkriminisanom kompjuteru. Lokalni haker je, kao iz puške, odbacio takvu mogućnost: "šta, zar ti nije dosta što si upropastio jedan računar, sada hoćeš i moj?", besno se drznuo. Pokušavajući da ostanem pribran i ljubazan, odgovorih da je greška moguća i da, ako je nastala, sprečimo njeno dalje širenje koje bi moglo da proizvede nesagledive štetne posledice po poslovanje firme (ako ste zaboravili, u tom trenutku još ništa nismo radili na računarima, pa neke štete nije ni moglo da bude, ali u odgovoru je trebalo ispuniti ustaljenu formu).
Predsednik komisije je po prvi put bio na mojoj strani. Pribrano i sa velikom mudrošću kakva priliči svakom predsedniku dao je svoje, naravno za sve obavezujuće, mišljenje: "Pregledaćemo računare, jedan po jedan i sastavićemo zapisnik". Ovako originalnom i brilijantnom stavu nije moglo da se išta prigovori i zato smo krenuli u akciju.
Prvi potez je bio odlazak kod direktora. Sedi mudri gospodin direktor nas je primio i saslušao zaključak komisije koji je kolega Glavno Gunđalo izneo u kraćem ekspozeu od oko 15 minuta. Direktor, vidno iznerviran što traćimo vreme, zapita predsednika naše male komisije kako on može da pomogne, našta će ovaj: "Treba nam pomoć pravnice Mice. Ona je stručno osposobljena da formira pravovaljani zapisnik i da nam da pravnu pouku o zaključcima koji će da budu usvojeni na kolegijumu". Iskren da budem, meni bi više odgovarala ona nova pravnica, kada je već nepotrebna, barem nek izgleda kao ljudsko biće da odmaram oči. I onako mi je svih ovih gluposti preko glave.
Komisija je, u proširenom sastavu, krenula u inspekciju računara, ali kako je do kraja radnog vremena ostalo još četiri sata i procena je da nećemo stići ni do pola posla, odlučili smo da sve odložimo za sutra. Kući sam krenuo ophrvan sumnjom - šta ako je stvarno promakla greška, a tako sam vodio računa.
Želeći da izgladi zategnute odnose sa kolegom Lokalnim Hakerom (za koga još uvek nismo znali da se razume u računare), Glavno Gunđalo je odlučio da njegov računar bude poslednji u inspekciji. Zato smo krenuli iz suprotnog kraja firme. Naše cenjene kolege su nam pružile bezrezervnu podrku u radu - neki zato što sam im simpatičan, a neki zato što su pripadali Bratstvu Gunđala. Bili smo svuda srdačno primljeni, ponuđeni smo kafom, koleginici Mici je obezbeđeno dobro osunčano mesto jer, eto već drugu godinu ima problema sa reumom, a u knjigovodstvu do kojeg smo stigli oko 11 sati bili smo ponuđeni gulašom sa makaronima koji su koleginice upravo spremile. Bio je baš kako treba, a prijala je i ljuta papričica u paradajz salati. Potom smo u magacinu, krišom popili i po jednu ljutu, mada je alkohol strogo zabranjen. Odležala je dve godine u hrastovom buretu, a magacioner Žika kaže da je isto takvo zapečatio za sinovljev odlazak u vojsku. Nije bio red da ga odbijemo.
Na svim mestima kompjuteri su radili bez greške: mreža se videla, aplikacije su funkcionisale kako treba, milina jedna. Siti, napiti i srećni što se inspekcija obavlja neplanirano brzo, odlučili smo da za taj dan završimo posao jer je ostalo samo da se provere inkriminisani računar Glavnog Gunđala i mašina Lokalnog Hakera, a to je delikatan posao i treba ga obaviti trezvene glave.
Došao je sudnji dan. Lokalni Haker je spremio završnu tiradu koja će, obavezno, ući u zapisnik. Juče nije imao sreće i dan je proveo u ćutanju. Danas će biti drugačije - on će da priča a ja ću da ćutim i gledam u pod od stida. Glavno Gunđalo je upalio svoj računar i on, zaista, nije radio kako treba. Do tog trenutka nije mi bilo dopušteno da mu priđem, jer mogu nehotice da uništim dokaze o mom nesavesnom radu. Lokalni Haker je počeo, sa neviđenim žarom da objašnjava Glavnom Gunđalu zašto računar ne radi, a ja sam sve to gledao i slušao iskreno zaprepašten. Čovek, priča sa autoritetom kao da je sa Bilom Gejtsom išao u školu. Majko moja, nikada u životu nisam čuo toliko gluposti izrečenih za tako kratko vreme (televiziju odavno ne gledam).
Koleginica Mica je, s pedantnošću jednog pravnika, hvatala beleške trudeći se da ni jedna reč ne promakne. Po završetku izlaganja mog učenog kolege Lokalnog Hakera (za kojeg smo upravo saznali da se razume u računare), Glavno Gunđalo je, slomljen spoznajom da njegov računar ne radi jer sam zabrljao u instalaciji drajvera na memorijskoj adresi, mešajući IRQ sa pozicijom zvučne kartice, a to se opet dešava ako ona nije instalirana, pa se zato preporučuje da bude u svakom Plug-and-Play računaru, seo i duboko uzdahnuo: "Izgleda da je posredi problem. Šta je tu je, moraće da se konstatuje da kolega nije savesno obavio svoj posao". Mene niko nije ništa pitao, u stvari ponašali su se kao da i nisam bio sa njima.
Ali, neću se tako lako predati: odmah sam zatražio da se pregleda poslednji računar, onaj na stolu Lokalnog Hakera. Po pritisku na dugme, pitomo se podigao operativni sistem i sve je radilo kako treba, ali mi je nešto izgledalo čudno. Nedostajalo je par programa koji su bili potrebni Lokalnom Hakeru, a našli smo nekoliko koji se koriste u odeljenju Glavnog Gunđala. Zatražio sam od komisije da mi dopusti pristup tastaturi. Kako je utvrđena nelogičnost u instalaciji softvera, a i optuženi ima pravo na odvranu, Lokalni Haker se složio, a Glavno Gunđalo nije imalo ništa protiv. Na moju sreću, dok sam pripremao računare, na svakom od njih sam formirao tekstualnu datoteku u kojoj su bili upisani svi relevantni parametri, uključujući i mesto na koje će biti postavljen računar. A tu je lepo pisalo: odeljenje to-i-to, radnik: Glavno Gunđalo.
Došlo je do obrta dostojnog filma koji je osvojio 17 Oskara. Tišina je zavlada u kancelariji. Koleginica Mica je podigla pogled od zapisnika, čak i ona je razumela da prethodno stručno i sasvim nerazumljivo objašnjenje ne predočava punu istinu. Moje reči su odzvanjale: "Sada samo treba proveriti koji je računar neispravan i ko ga je dirao". Planuo je Lokalni Haker i glasom nemoći besa rekao: "Hoćete da kažete da sam ja podmetnuo kompjuter. Pazite se kolega, ja u ovoj firmi radim duplo duže nego Vi i neće to proći tek tako. Ovo su teške optužbe. Uostalom, što bih preturao po računaru. Vi se u to razumete, a ne ja!" Potom je izjurio iz kancelarije jer, tobože, kasni na važan sastanak.
Naravoučenije: ne prejedajte se u toplim letnjim noćima, jer i vama može da se dogodi isti košmarni san. Ja sam sledećih dana odbijao i pomisao na hranu težu od voća i piće koje nije obična voda.
|
