| |
Da li ste ikada sanjali da postanete Pravi Programer, odete pravo u Redmond i zaposlite se u Microsoft-u? Ili ste, čitajući Hard drive, poželeli da se upoznate sa Gejtsom lično? Ma koliko se ponekad ljutili na Microsoft, neka od ovih želja verovatno vam je do sada već prošla kroz glavu, ali vam verovatno nije pala na pamet mogućnost da Microsoft pronađe vas i zaputi se pravo u Beograd po vašu pomoć. Krajem prošlog leta u našoj Redakciji ostvarila se i ova bajka.
Da ne preterujemo - Microsoft koji nas je pronašao nije bio oličen u Velikom Bilu, već u jednoj mladoj i upornoj dami, i nije stigao iz Redmonda, već iz velikog centra za lokalizaciju smeštenog u Irskoj. Microsoft je, naime, došao do saznanja da i mi postojimo kao tržište - kada ih sa toliko energije psujemo i divimo im se, red je da konačno počnemo i da plaćamo njihov softver. A bolje ćemo ga plaćati ako, bar u nekoj meri, progovori srpski. Delimična lokalizacija novog Office-a predviđena za naše tržište podrazumevala je prevođenje uputstva, tekstova na kutijama i ugradnju programa za kontrolu pravopisa koji je licenciran od Dejana Jelovića. Posle dugotrajnih pregovora vođenih email-om, avgusta prošle godine smo se dogovorili da jedna službenica Microsoft-ovog centra za lokalizaciju dođe na nekoliko dana u PC Press, gde bi se uputstvo za Office finalizovalo i prelomilo. Tako sam dobila zadatak da te dane provedem sa njom i pomognem joj koliko mogu.
Dolazak MM (Miss Microsoft) očekivali smo sa radoznalošću i nestrpljenjem. Pitali smo se kakva je - logična pretpostavka da će stvorenje određeno da prilagodi Office Srbima biti naše gore list odmah je otpala - gospođica sa sasvim engleskim imenom i prezimenom jednog od američkih predsednika očigledno nije bila sa nama u rodu. Ostalo nam je samo da nagađamo: da li je plava? Crna? Sasvim crna? Neizvesnost je prekinula ona sama, kada je sa rancem na leđima banula pravo na vrata Redakcije. Tipično anglosaksonska pojava i potpuno neznanje srpskog "pomogli" su joj jedino da posle dužeg cenjkanja taksi od aerodroma do Redakcije plati troduplo. Kako u Microsoft-u ne vole da gube vreme, MM se nije dugo zadržavala u ćaskanju, već smo morale odmah da se bacimo na posao.
U pripremi za ovu značajnu posetu, izvršili smo potpunu "dezinfekciju i deratizaciju" jednog redakcijskog računara, koji je doveden u savršeno sterilno i garantovano legalno stanje, što znači da su iz njega uklonjene sve sumnjive kartice za kačenje raznih igračaka, koje služe osoblju da između dva broja "PC"-ja puca, međusobno se ubija, pilotira ili vozi auto trke. Zatim je tri puta provereno da nema nekakvog softvera koji je stigao sa anonimnih CD-ova po kojima je neki domaći hrčak novih i još novijih verzija škrabao flomasterom - isključivo licencirani Windows, Office i ostali alati.
Bili smo, dakle, spremni da se ne brukamo pred Microsoft-om i samo smo čekali njihova remek-dela iz originalnih kutija sa blistavim natpisima koji samo-što-nisu prevedeni na srpski. Avaj - iz ranca se promolila sva sila prepoznatljivih kopiranih CD-ova po kojima je, valjda, flomasterom škrabao neki Irac - MM reče da je prekopirala softver sa kompanijskog servera. Tako počesmo oplemenjivanje deratizovanog računara instalacijom Windows-a i Word-a koji, verovali ili ne, čak i od zaposlenih u samom Microsoft-u traži unos serijskog broja. Zaposleni u Microsoft-u, međutim, nemaju razloga da budu gori od ostalih smrtnika, pa je MM rekla da otkucam 0123-456789. Sasvim lepo je poslužilo.
Kada smo osposobili računar, dođosmo do filozofskog pitanja: šta dalje? MM definitivno nije znala ni reč srpskog, pa nije bilo šanse da nešto prevodi, a ruku na srce, nije ni pušila ni psovala, pa su nade da se iznenada preobrati u stručnjaka za DTP bile prilično male. Srećom, prevođenje nije ni bilo potrebno, jer je prevod teksta već postojao - stigao je pravo iz Slovenije, gde su mnoge zapadne firme pronašle idealni centar za distribuciju svojih proizvoda rascepkanim balkanskim zemljama, pa i samom nebeskom narodu. Što se tiče preloma, razloga za brigu takođe nije bilo, jer je iz pomenutog ranca, osim višestrukih kopija nama poznatog softvera, izronilo i nekoliko džinovskih fascikli. U njima je pedantno, po tačkama, stajalo iscrpno uputstvo kako prelamati knjigu na nepoznatom jeziku.
Za svaku fazu posla postojao je niz makro procedura koje omogućavaju da se posao odvija "bez ruku", ali i uputstvo kako posao odraditi "pešački", ako po nekom od Marfijevih zakona makro procedura prosto neće da radi. Kada smo shvatili da će se uputstvo za Word prelamati u Word-u, malo smo se štrecnuli - znamo da Word nije loš za pisanje naučnih radova, jer su naučnici ljudi istreniranih živaca, ali knjiga? Zar ga Pravi Prelamači uopšte koriste za knjige? Doduše, bilo je logično da Microsoft hvali svoga konja, ali MM je za postupak koji je trebalo da sprovedemo imala sasvim dobre reference: istom postupku lokalizacije je, koristeći isti algoritam, već podvrgla Turke i Slovake. Ovo saznanje nas je utešilo, pa se mirne duše raziđosmo kućama, a našu gošću otpratismo u Interkontinental, uz dogovor da posao nastavimo sutradan u 9 sati.
Tog jutra, mada mi nije običaj, popila sam tri kafe jednu za drugom, a MM nikako da se pojavi. Prošlo je devet, pola deset, deset... Znamo da Microsoft ponekad kasni sa novom verzijom, ali kašnjenje na dogovoreni radni sastanak je već nešto drugo. Listala sam tako gomile papira koje je MM ostavila u Redakciji, kada se konačno ona pojavila sva zajapurena. Prvo jutro u Beogradu nije joj bilo lako: kada se probudila, shvatila je da su joj svi papiri, pa i vizit karte i primerak najnovijeg broja "PC"-ja, ostali u Redakciji. Nije imala ničiji telefon, a adresu Redakcije nije znala. Jedino čega se sećala bila je "velika crkva pored Redakcije" i ime časopisa "PC". Ipak, nije se zabrinula: valjda će zaposleni na recepciji najvećeg hotela znati da joj kažu gde se nalazi redakcija najvećeg računarskog časopisa u zemlji. Ova pretpostavka se pokazala pogrešnom, jer je recepcionar mogao da se zakune da takav časopis u životu nije video, te da isti verovatno i ne postoji.
Srećom, Irkinja se nije predavala, pa je zamolila da joj omoguće pristup Internetu, jer se sećala e-mail adrese. Ni to nije vredelo, jer ko nije čuo za "PC" sigurno ne koristi ni Internet. Tako su svetovne metode propale, pa MM odluči da se mane kompjutera i potraži crkvu. Na nesreću, nije bila verzirana u imena svetaca, pa je pozvala taksi i rekla da je vozi pored najvećih beogradskih crkava, a ona će već prepoznati onu koju je upamtila. No ni sa beogradskim taksistima nije lako - ovaj je izgleda sortirao crkve po pravilu maksimiziranja putanje, pa je "razgledanje grada" trajalo sat ipo... Za divno čudo, MM se nije bunila, jer joj je taksista bio simpatičan.
Posle ovih avantura konačno prionusmo na posao. Postupak je, otprilike, bio sledeći: sva poglavlja bila su smeštena u posebnim fajlovima, a cilj je bio da dužina pojedinih delova na srpskom i engleskom bude približno ista. Gde to nije bilo moguće, u početnoj fazi vršile su se posebne korekcije radi pomeranja strana. Zatim je sledio najteži deo posla, sređivanje unakrsnih referenci. Ko je čitao Microsoft-ova uputstva, zna da se na kraju svakog poglavlja nalaze ukazatelji na ostale teme vezane za izloženu problematiku. Ovi ukazatelji sadrže naslove i brojeve strana gde su te teme predstavljene. Kako je, međutim, tekst prevodilo i redigovalo više ljudi, svako je na svoj način prevodio i te naslove, tako da se, na primer, naslov "Korišćenje elektronske pošte" na drugom mestu referencirao kao "Upotreba e-mail-a". Makro procedura tada detektuje naslov "Upotreba email-a" kao nepostojeći.
Ostaje da se sve nepostojeće reference štampaju, zajedno sa brojevima strana na kojima se pojavljuju, zatim se ispravljaju ručno i makroprocedura pušta ponovo, dok se sve nesuglasice ne reše. Posle toga kreće druga makro procedura, koja umeće broj strane uz svaku referencu. Jednu neusaglašenost nije teško popraviti, ali kada ih ima stotine i kada se isti naslov prevede na pet načina, od kojih neki i ne liče jedan na drugi, onda je stvar malo komplikovanija. U dosta slučajeva nema druge već da se referencirani naslov pronađe u engleskom originalu, da bi se višestruki srpski prevodi ujednačili.
Posao je trebalo početi puštanjem makroprocedure za otkrivanje neusaglašenosti. Naravno, Marfi je odmah umešao svoje prste - makroprocedura nije radila! Ozbiljno smo se zabrinule - kad ne radi prva, šta će biti sa desetinama ostalih? Hakersko-balkanski duh terao nas je da odmah zavirimo u kod, ali MM nije bila voljna da se time bavi - ona se uopšte nije razumela u makro procedure, a u tuđe poslove nije želela da se meša. Tu smo saznali da je čitav set procedura za lokalizaciju razvio izvesni tridesetogodišnji programer (naravno iz centrale u Redmondu) i na tome zaradio toliko novca i akcija da se, na užas brojnih lokalizatora koji su koristili njegov softver, u tim godinama penzionisao!
Na svu sreću, za rešavanje problema nije bila potrebna pomoć takvog eksperta, jer su, kao i obično, bile krive neusaglašene verzije: na naše zaprepašćenje, MM nije ni bila svesna da Word 6.0 i Word 7.0 nisu jedno te isto. Vratismo se tako na prethodni korak; posle instalacije drugog Word-a, stvari su se popravile i makro procedura proradila, pa su se predamnom našli čaršavi pogrešnih unakrsnih referenci. MM je želela da pomogne, ali nije bilo šanse, pa je rešila da mi pruža psihološku podršku sedeći u blizini i lakirajući nokte.
Uskoro stiže i vreme ručka - posla je bilo mnogo, a vremena malo, pa sam upitala našu gošću gde bi želela da provedemo pauzu. Nabrojala sam joj desetak mogućnosti, ali njoj je laknulo kada je čula da i mi imamo - McDonalds! Stigosmo brzo do carstva brze hrane, gde su, naravno, znali engleski. Opet po Marfiju, MM zatraži, ni manje ni više, nego Diet Coke, a ja krenuh da objašnjavam da kod nas oni koji su skloni dijetama obično zaobilaze McDonalds. Uz hamburgere i pomfrit, raspitala sam se da li je teško zaposliti se u irskom Microsoft-u i kakvo je obrazovanje potrebno. Tu sam saznala da je naša gošća studirala painting, a da svako ko je dovoljno pismen može postati localizer, što se kod njih smatra posebnim zanimanjem. Oni koji imaju računarsko obrazovanje, obično rade punu lokalizaciju operativnog sistema za rasprostranjenije jezike i velika tržišta.
Sledećeg dana posao je počeo da se zahuktava: makro procedure su radile komplikovane operacije iznenađujuće produktivno, a ljudskom trudu ostalo je prevođenje naslova pojedinih glava, provera sadržaja i modifikovanje odrednica o pravnim detaljima, podršci, hendikepiranim licima... Drugi veliki posao koji je bio pred nama odnosio se na sređivanje indeksa: zbog ispomeranih strana i činjenice da se reference u indeksu pojavljuju u dva nivoa i da su sortirane (što ih dovodi u različiti redosled na engleskom i srpskom jeziki), ni ova operacija nije bila jednostavna, ali su makro procedure ponovo na sebe preuzele glavninu posla, tako da smo mogle da se posvetimo planovima za malo duži ručak. Nisam želela ponovo u McDonalds, pa sam konsultovala redakcijske eksperte koji, u sklopu danonoćnog rada na novim brojevima "PC"-ja, redovno testiraju sve lokalne proizvođače pljeskavica i ostalog roštilja. Tako mi preporučiše obližnji lokal koji radi 24 sata dnevno, a na meniju ima belu vešalicu u lepinji, pravu hranu za prave (balkanske) programere. MM, kao svaka pristojna osoba, reče da će sa zadovoljstvom testirati srpsku konkurenciju McDonalds-u.
U pomenutom objektu sam, uz zamamni miris roštilja, bila prinuđena da izvučem iz sopstvene sekundarne memorije sve engleske reči koje opisuju razne vrste povrća i salate, dok nekako ne skrpismo opis priloga dostojnih da prave društvo beloj vešalici. Pokupismo svoje lepinje, ali tada nastade novi problem. MM je insistirala da ovoga puta časti njena firma i u to ime zatražila - da se napiše račun na Microsoft! Zamislite samo zaprepašćenje koje je ovakav zahtev izazvao kod majstorice za roštilj - račun su tražili i pisali jedno deset minuta. Konačno, odlučismo da ručak pojedemo u parku. Vešalica je očito bila sjajna: naša gošća zagrizla je jedan zalogaj, pohvalila specijalitet, a onda izbacila meso i nastavila da jede u slast prazan sendvič, sve hvaleći izvanredan luk, kupus i šargarepu koji su ostali unutra. Možete da zamislite radost kućnih ljubimaca koji su se našli u blizini, a i reakcije "PC"-jevih ljubitelja vešalica koji su iste preporučili...
Poslednjeg dana ponadala sam se da ću stići da pokažem našoj gošći centar grada i Knez Mihajlovu, ali ništa od toga: ostalo je da se pregledaju ilustracije i slike i isprave termini poput "šipkastog grafa" i "fascikle za podatke" koji su se tu zatekli. Sat ipo pred poletanje aviona, slike su još uvek izlazile iz usijanog lasera, ali smo znali da smo pri kraju. MM nije videla Knez Mihajlovu, nije obišla ni jedan muzej, nije bila na večeri u restoranu i nije kupila ništa, ali je posle tri dana knjiga bila gotova. Dok je još jedan od beogradskih taksista nestrpljivo trubio ispred Redakcije, a mi u panici ubacivali poslednje slike u njen ranac, reče da se nije nadala da ćemo uspeti da posao obavimo tako brzo - Microsoft je opet dobio trku sa vremenom. Dok sam joj gurala u torbu nekoliko jabuka petrovača iz svoje bašte i pomagala joj da se ubaci u taksi, reče da će verovatno doći opet, možda sa nekim od svojih kolega. Ko zna... možda dovede nekog ko će zavoleti bele vešalice, a možda i sledeći Windows progovori srpski.
|
