P r i d r u ž i t e    n a m    s e

Za one koje mrzi da čitaju uputstva

1. Pre nego što počnete sa pisanjem teksta, dobro je da se sa Redakcijom dogovorite o temi. Jako je poželjno da imate email adresu preko koje će teći komunikacija.
2. Za pisanje možete da koristite bilo koji tekst procesor - većina saradnika koristi neku od verzija Word-a. Ako pišete u nekom ASCII editoru, obavezno ostavite po jedan prazan red između pasusa. Od naglašavanja koristite bold, italik, subscript i superscript.
3. Tekst treba da bude jedna celina, koja "teče" od početka prema kraju. Čuvajte se nabrajanja međusobno slabo povezanih informacija!
4. Iz sve snage izbegavajte nabrajanje "po crticama" - tako nastaju suvoparni tekstovi. Pokušajte da to nabrajanje uklopite u čitljiv i zanimljiv tekst.
5. Što se rečnika tiče, trudite se da koristite termine koji su prihvaćeni u sredini u kojoj se krećete i koje koriste drugi autori u "PC"-ju. Pišite onako kako govorite.
6. Tekst treba da ima naslov (2-5 reči), uvodni pasus (30-50 reči) i međunaslove.
7. NEMOJTE DA PRELAMATE TEKST!!!! Između svake dve reči treba da bude samo jedan blanko, svi redovi treba da počinju od levog ugla ekrana, nikakva uravnavanja, centriranja, tabulatori, indent-i, promene fonta i ostale "lepote" nisu poželjne.
8. Dobar test pre slanja teksta: search <blanko><blanko> treba da javi 'Not found'.
9. Koristite bilo koji kodni raspored YU slova, ali izbegavajte YUSCII!
10. Ilustracije numerišite redom, dakle Slika 1, Slika 2... a ne odvojeno listinge (Listing 1, Listing 2) odvojeno tabele (Tabela 1, Tabela 2) itd.
11. Listinge šaljite kao tekst fajlove, slike u CDR formatu, a dampove ekrana skidajte u 1024*768 u što više boja, pa ih šaljite kao BMP ili TIF. Ako vaš tekst zahteva složenije ilustracije, ne počinjite crtanje pre nego što se dogovorite sa Redakcijom.
12. Uz prvi tekst pošaljite i broj žiro računa... dobro, poglavlje 'Kompenzacija' ćete sigurno pročitati.

Kakve teme interesuju "PC"

"PC" je, globalno govoreći, zainteresovan za bilo koju računarsku temu u kojoj ste postigli neke rezultate. Ipak, neke teme nas interesuju više od drugih: što je tekst interesantniji za širi krug čitalaca, to ćemo mu posvetiti više prostora. Dobar način da procenite koje su teme posebno interesantne jeste da redovno pratite "PC".

Tekstove grubo delimo u pet grupa: aktuelnosti, hardver, softver, komunikacije i programiranje. Aktuelnosti su tematski najšira kategorija koja obuhvata vesti, događaje, izveštaje sa sajmova, intervjue pa i rekreativne sadržaje. Hardver su prikazi računara i prateće opreme - podrazumeva se da hardver o kome pišete imate na raspolaganju i da ga koristite. Softver označava prikaze komercijalno raspoloživih programa za PC računare: to se odnosi kako na široko poznate programske pakete opšte namene (tekst procesori, baze podataka, CAD programi itd) koje mahom prikazujemo kada izađe nova verzija, tako i na programe specijalnijih namena koje predstavljamo i da bismo prezentirali čitaocima jedan od načina da primene kompjuter. Neophodan uslov za pisanje prikaza nekog paketa je da taj paket posedujete, u originalu. Pogledajte prikaze koje objavljujemo u "PCu": ubrzo ćete razumeti da se takav prikaz jednostavno ne može napisati na osnovu piratske kopije. Programerske teme se bave kako fundamentalnim tehnikama tako i DOS odnosno Windows programiranjem, dok je u centru bloka posvećenog komunikacijama Internet.

Da bi tema bila prihvatljiva za "PC", treba da bude približno uklopljena u ono o čemu je časopis do sada pisao. Ako smo, recimo, pre dva mesec dana objavili prikaz Word-a 97, jako su mali izgledi da ćemo Word ponovo prikazivati, dok ne izađe nova verzija. To, naravno, ne znači da se ne može pisati o adaptacijama Word-a, YU slovima, njegovom makro jeziku i tome slično. Kada se radi o programerskim temama, činjenica da smo jednom opširno pisali o tehnikama sortiranja ne znači da o tome više nikada nećemo pisati, ali se očekuje da novi tekst koji bi se bavio istom temom ponudi nešto kvalitetno novije od onoga što je pisalo u starom tekstu.

Kako se dogovoriti o tekstu

U novinarstvu vlada pravilo da se sa novim saradnikom razgovara kada se vidi tekst - dakle, napišite tekst, pošaljite ga, pa da pričamo. Za to pravilo svakako postoje dobri razlozi, ali ga se "PC" striktno ne pridržava: mi veoma cenimo rad potencijalnog saradnika i ne vidimo svrhu da ga "teramo" da piše tekst, ako su šanse da ćemo tekst te tematike objaviti jako slabe.

Dakle, pre nego što počnete da pišete dobro je da se dogovorite sa nama. Najprirodniji način je da pošaljete poruku na adresu dejanr@sezampro.yu i da u poruci ukratko napišete kako bi se tekst zvao, čime bi se bavio, kolikog bi obima bio, u kom roku biste ga završili i zašto smatrate da ste baš vi kvalifikovani da taj tekst napišete. Pošto, eventualno kroz par poruka ili telefonski razgovor, dogovorite pojedinosti, vreme je da počnete sa pisanjem.
Činjenica da ste dogovorili temu sama po sebi ne garantuje da će tekst biti objavljen, ali znatno povećava izgleda za to. Dogovor znači da je tema atraktivna za "PC", a konačna sudbina teksta zavisi pre svega od njegovog kvaliteta.

Kako se piše tekst

Kažu da je Branko Ćopić mogao da piše samo ako za to koristi običnu olovku koju oštri nožićem. Razni ljudi pišu na različite načine. Obzirom da smo kompjuterski časopis, rukopise dobijamo u kompjuterskoj formi; nikad se nije desilo da stigne neki tekst kucan na mašini ili, daleko bilo, pisan rukom. Ne znam kako bismo postupili sa takvim tekstom, verovatno bi sekretarica dobila zadatak da ga prekuca pa da radimo dalje sa njim. Očekuje se, ipak, da tekst pišete na računaru, koristeći tekst procesor.

Od vaših navika i ukusa zavisi koji ćete tekst procesor koristiti. Velika većina naših saradnika koristi neku od verzija (obično najnoviju) Microsoft Word-a, mada su prihvatljivi i svi drugi programi ove vrste. U dokument nemojte da umećete tabele i slike - njih šaljete odvojeno, kao što će biti objašnjeno u poglavlju koje se bavi ilustracijama. Od naglašavanja koristite bold i italic, a u tekstu nemojte da kombinujete razne fontove i veličine pisma: sva slova treba da budu jednaka, a kasnije će se već videti koja će postati jednakija od ostalih.
Ako ste navikli da pišete u nekom drugom programu, nema razloga da menjate navike. Ukoliko ste navikli da pišete u nekom ASCII editoru, obratite pažnju da osnovna jedinica teksta, neophodna pri slaganju, nije red nego pasus: editor mora da omogući jasnu razliku između kraja reda i kraja pasusa.Za svaki slučaj između pasusa ostavite po jedan blanko red. Slanje u čistoj ASCII formi podrazumeva neku vrstu ASCII označavanja istaknutih segmenata - predlažemo da bold tekst pišete u obliku bold, kurziv u obliku italik, dok ćete za indekse i stepene koristiti subscript i superscript.

Jezik, stil i terminologija

Osnovni parametar koji uzimamo u obzir odlučujući da li će tekst biti objavljen ili neće jeste njegova stručnost, tj. informacije koje nosi. Ako je tekst sa te strane interesantan, radiće se koliko treba raditi da se on dovede u red sa jezičke strane. Ipak, sve te operacije traju - za sve je najbolje da tekst napišete tako da intervencije na njemu ne budu potrebne.
Glavni problemi sa tekstovima koje dobijamo su organizacija teksta i suvoparnost izlaganja. Što se tiče organizacije, očekuje se da tekst koji ćemo objaviti ima neki svoj tok: da počne od početka i da "radnja" teče prema kraju. Svaka sledeća celina treba da bude na neki način povezana sa prethodnom. Često se dešava da autori "nabacuju" rečenice, nekako po redosledu kako su im ideje dolazile. To je dobar način pisanja, ali samo u prvoj fazi - posle toga treba da uzmete taj tekst nastao nekom vrstom one man brain storming-a i da ga preoblikujete, sređujući celine u neki logičan sled i dodajući malo teksta između tih celina, kako bi se ukazalo na neke veze između njih. Ponekad prelaz sa jedne na drugu celinu izgleda malo veštački, ali je čak i veštački prelaz bolji od diskontinuiteta u kome se uopšte ne vidi odnos između jednog pasusa i sledećeg.

Što se tiče suvoparnosti... ako ste matematičar ili programer, možda ćete pomisliti da tekst treba da bude strogo formalizovan i da to doprinosi njegovoj egzaktnosti. Može biti da je tako, ali "PC" je časopis koji se piše za čitaoce. Nije dovoljno da vaš tekst bude takav da mu se nigde ne može dodati ni oduzeti ni jedna zapeta; potrebno je da tekst bude takav da ga što više ljudi sa zadovoljstvom pročita. A razlika između te dve stvari je često drastična!
Prva stvar na koju treba odmah da zaboravite je hijerarhija naslova. Jednom mi se neko žalio da mu Word pravi problem, jer ne može da numeriše više od devet nivoa naslova, a za neki tekst mu treba deset! Zamislite rečenicu nalik na "kao što je rečeno u III.2.iv.1.A.5.h.XL.12.b a u skladu sa VII.4.iii.6.C.12.b.III.8.a, sledi da..." Izgleda li vam to jasno? Želite li da čitate tekst pun takvih "nebuloza"? Od hijerarhije naslova, u "PC"-ju negujemo naslov teksta i neđunaslove koje ne numerišemo. Dakle, ako treba da referencirate neku raniju tvrdnju, moraćete opisno da se pozovete na nju.

Sledeći problem su nabrajanja. Kratak pasus, pa onda mogućnosti: pod jedan, pod dva, tri... Ovakav tekst je nekompatibilan sa stilom koji "PC" neguje - moraćete da uklopite nabrajanje u rečenicu. Mislite da će tekst time postati još suvoparniji? Neće, ako ne preterate sa nabrajanjima.
Tekst se, kao što znate, sastoji od pasusa, a pasusi od rečenice. Pokušajte da tako i bude, i koristite te dve hijerarhijske celine dobro. To što stara Ventura podržava pasuse do 8 kilobajta ne znači da oni stvarno i treba da budu toliki - dobra mera za pasus je 10-15 redova na ekranu. Dugi pasusi destimulišu čitaoca i onemogućavaju mu da uradi ono što često najviše voli, da preleti pogledom tekst, vidi o čemu se radi a čitanje... kasnije. Kratki pasusi, sa druge strane, čine da tekst bude težak za praćenje. Pasus treba da bude jedna celina, niz tvrdnji koje su u uskoj vezi jedna sa drugom. Mora postojati jasna veza sa prethodnim i sa sledećim pasusom.
Slična priča važi i za rečenice. Kako beše ono iz škole, "rečenica je jedna misao, iskazana ili napisana". Nemojte da vam misli budu preduge, ali izbegavajte i da budu prekratke. Složene rečenice su sasvim korektna forma izražavanja, ali ne sme vam se desiti da usred rečenice "odlutate" na neku sasvim desetu temu, krenete sa zagradama u kojima postoje zagrade drugog i trećeg nivoa i tako dalje. Svojevrsna je veština napisati dugu rečenicu koja neće "odlutati", tako da je za početak bolje da se držite rečenica umerene dužine. Ali, nikako ne idite u drugu krajnost - tekstovi puni kratkih, odsečnih rečenica su štivo veoma neprijatno za čitanje.

Sve nas koji se bavimo kompjuterima bije glas da smo unakazili jezik utrpavajući u njega gomilu stranih reči koje čas pišemo u originalnu a čas "prepevavamo". Zamislite samo, neko piše reči kao bafer ili debager, pored naših lepih reči tampon i islednik. Dobro, ova dva prevoda su stvarno karikatura, ali je činjenica da se dobar deo stranih reči može "prepevati" tako da sasvim pristojno zvuče. "PC", što se terminologije tiče, neguju jednu prilično fluidnu praksu koja se može iskazati rečenicom "piši kao što govoriš". U svakodnevnom računarskom razgovoru neke reči su prevedene: svi, na primer, kažemo miš (a ne mouse), prekidač (a ne switch), sat (a ne clock), matična ploča (a ne motherboard), programski jezik (a ne programming language) i tome slično. Sa druge strane, kažemo i hard disk, flopi, bekap, bajt, modem... Čudno je i to što se neke reči pišu "prepevano" (hardver, softver, interfejs...) a neke u originalu (backup).
Možda ćete pomisliti da pravilo "piši kao što govoriš" može predstavljati ozbiljan problem ako se u raznim sredinama govori različito. Srećom, iskustva nam govore da se u čitavoj zemlji (pa čak i onoj bivšoj) za iste kompjuterske termine uglavnom koriste iste reči. Primetićete povremeno pokušaje "totalnog prevođenja", pre svega u raznim udžbenicima, ali su male šanse da ti prevodi budu ozbiljnije prihvaćeni; možda bi te šanse bile veće kada svako ko prevodi ne bi prevodio na svoj način. Sve u svemu, jezik je suviše živa i fluidna stvar da bi se mogao "tek tako" normirati. Oslušnite okolo kako se govori, pogledajte kako u "PC"-ju pišu drugi, usvojite takvu terminologiju i ne brinite previše o tome.

Da vidimo i pitanje interpunkcije: tačke, zapete (ili zarezi?), upitnici, uzvičnici, zagrade... Nekoliko najosnovnijih pravila: znak se "lepi" za reč, dakle pre zapete, tačke, upitnika itd nestavlja se blanko. Međutim, iza svakog od tih znakova blanko se stavlja. Ispravno je, dakle, da pišete ovako, a ne ovako ,ili ovako.Kada se radi o zagradama, blanko se stavlja ispred otvorene i iza zatvorene zagrade, dakle (ovako) a ne( ovako ), ( ovako ) , ili(ovako). Osim toga, lepo je što ste se uklopili u trendove modemskih komunikacije, ali iz tekstova koje pišete za "PC" izbacite razne smajlije. Ako neka rečenica treba da zvuči veselo, tužno ili ironično, potrudite se da to osećanje izbija iz nje, a ne iz znaka :) :( ili ;) kojim biste je završili.
Od naglašavanja, u tekstu se obično koriste bold, italic, indeks i stepen. Bold za naglašavanje nečega (izbegavajte da previše naglašavate, tekst će izgledati previše šareno), italic za strane reči, a indeks i stepen tamo gde su potrebni indeksi i stepeni. Složenije formule najbolje radite posebno.

I na kraju - blankovi. Između reči treba da postoji blanko (ajde!) ali samo jedan. Oduševljen sam time što imate novi editor koji može da uravna desnu ivicu vašeg teksta tako što između susednih reči ubaci po deset blankova, zavidim vam na tako dobrom editoru, ali molim vas nemojte mi ga demonstrirati svaki put kada šaljete tekst! Po blanko između svake dve reči i ružna i neuravnata desna ivica su preduslovi za "normalan" prelom teksta.

Elementi teksta

Osim svih opisanih pasusa i rečenica, tekst globalno treba da ima naslov, uvod, ime autora i međunaslove delova. Pretpostavljajući da oko navođenja imena autora nećete imati problema, da obradimo ostale elemente.
Pre svega, naslov. Dve do četiri reči koje treba da privuku pažnju čitaoca koji lista "PC". To možda i ne bi bilo tako teško, ali postoji i dodatni uslov da naslov, osim što treba da privuče pažnju, treba da ima nekakvu vezu sa tekstom. Dobar naslov nije lako dati i verovatno da će ono što vi stavite iznad teksta biti promenjeno tokom redakcijske obrade. Međutim, to što će naslov možda biti promenjen nije razlog da ga vi ne date: lakše će vam biti da radite na tekstu koji ima naslov! Vremenom ćete primetiti da naslovi koje dajete sve više "prolaze" i na stranice "PC"-ja, jer ćete, kako vreme ide, tekstovima davati sve bolje naslove. Tekst koji pišete mora da ima naslov, i ne libite se da mu ga date!
Iza naslova sledi uvodni pasus, koji je često teže napisati nego naslov. Uvodni pasus, kao i naslov, treba da zainteresuje čitaoca za tekst, ali i da pruži neku vrstu rezimea teksta u 30- 50 reči. Nemojte da počinjete rad na tekstu smišljanjem uvoda - mnogo je bolje da najpre manje- više završite tekst, pa da onda napišete uvod i zaključak.
Međunaslovi u tekstu takođe su značajni, jer bi bez njih izlaganje bilo veoma suvoparno. I pored težnje da tekst "teče", ne bi trebalo da bude problem da izdvojite neke celine i svakoj od njih date međunaslov. Dobra dužina svake od tih celina je 4-6 pasusa. Sami međunaslovi treba da budu kratki i efektni - verovatno će i u procesu redakture teksta biti intervencija na njima. Međutim, vi ćete, kao autor teksta, najbolje odrediti gde ti međunaslovi treba da budu, a formulacija koju date je, ako ništa drugo, dobar početak koji vodi do neke efektnije.

Redaktura teksta

Koliko daleko ide pomenuta redaktura i koliko će vaš tekst biti "unakažen" uredničkim makazama pre nego što se pojavi u "PC"-ju? Mnogo zavisi od samog teksta - redaktor je najsrećniji ako na tekstu nisu potrebne baš nikakve intervencije! Međutim, na tekstovima novih saradnika često se mora dosta intervenisati, pre svega jezički.
Različiti autori razno reaguju na redakturu njihovih tekstova. Većina je prihvata sa zahvalnošću, jer i sami vide da redigovan tekst bolje zvuči. Neki autori se užasnu na samu pomisao da se u njihovom tekstu izmeni makar i jedna zapeta. Bojim se da je privatno izdanje jedini način da vaš tekst bude štampan tačno onako kako ste ga dali - u svim časopisima ovoga sveta uobičajeno je da urednik interveniše na tekstu, sa ciljem da ga učini boljim. Da li će tekst posle te intervencije zaista biti bolji, pre svega zavisi od toga koliko urednik dobro radi svoj posao - generalno govoreći, svaki tekst može da se poboljša korektnom redakturom! U "PC"-ju je običaj da tekst, ako je na njemu bilo većih intervencija, pošaljemo autoru pre objavljivanja, na proveru da li je neka od intervencija izmenila suštinu teksta. To slanje se, međutim, odnosi na situacije kada je autor tekst predao na vreme - ako kasnite sa predajom teksta, male su šanse da će biti vremena za ovu operaciju.
Drugi, znatno neprijatniji, vid redakcijske obrade je kraćenje teksta. Ako je u startu očigledno da je tekst predugačak, autor bude zamoljen da ga skrati i sa tim obično nema problema. Međutim, dešava se da u fazi preloma časopisa neki tekst bude za pasus ili dva (tri, četiri...) duži nego što je predviđeno, i tu sledi skraćivanje po surovoj metodi zvanoj "makaze". Vremena za razmišljanje i konsultaciju sa autorom tada obično nema, urednik će skratiti tamo gde bude bilo zgodno, trudeći se da što manje ošteti tekst. Neprijatan trenutak, ali nema druge - to je, zajedno sa štamparskim greškama do kojih povremeno dolazi, sastavni deo posla koji se zove izdavanje časopisa.

Tehnička strana priče

Pošto smo opisali kreativni deo nastanka priloga za "PC", da pređemo na onu "nebitnu", tehničku stranu. Za nju pogotovu važi ono što je rečeno za jezik i stil: ako je tekst dobar, objavićemo ga, pa ma u kom obliku ga poslali. Ali, mnogo ćete nam pomoći ako, pripremajući tekst, sledite neke osnovne smernice.

Prva i najvažnija smernica (iza nje je na listi deset praznih mesta, pa tek onda sledeća) je:

Pasuse čiji je prvi red uvučen u odnosu na levu ivicu ekrana, tabom ili blankovima.
1.Pasuse čiji su dalji redovi potpisani ispod neke tačke prvoga reda, što bi moglo da izgleda otprilike ovako, kada se radi o numeraciji.

... ili desno uravnati

Kodni raspored

Dobro je poznato da kod nas postoji čitava gomila kodnih rasporeda YU slova, koji se više ili manje koriste u raznim okruženjima. Mi u Redakciji koristimo raspored Računari kada radimo pod DOS-om i kodnu stranu 1250 kada radimo pod Windows-om. Ništa od toga vas ne obavezuje - tekst možete pisati u bilo kom rasporedu, sve dok UYU može da obavi potrebnu konverziju.
Nažalost, postoji jedan raspored koji tu konverziju ne obezbeđuje - YUSCII. Ako pišete neki tekst opšte prirode u kome nema listinga niti neke sintakse koja bi zahtevala znake [ ] { } | \ ` i ~, YUSCII je prihvatljiv. Međutim, ako pišete ikakav programerski ili stručan tekst, YUSCII je neprihvatljiv. Koristite ga već godinama? Žao mi je, ali vreme je da prestanete.
Ako YUSCII koristite zato što je to najlakše, postoji i lakše rešenje: uzmite Windows 95 za Istočnu Evropu, instalirajte ga i sve će raditi samo: imaćete dobre fontove sa našim slovima, koristićete ih iz Word-a bez problema, a vaši će tekstovi biti pogodni za objavljivanje. Zaboravite YUSCII!

Ilustracije

Tekstovi u "PC"-ju obično se ilustruju fotografijama, listinzima, tabelama, crtežima, dampovima ekrana i "apstraktnim slikama", s tim što je ovih poslednjih najmanje.. Odnos tekst:slike je, kada se poredi sa odnosom u "normalnim" novinama, prilično poremećen u korist teksta, kako bi na ograničen prostor stalo što više informacija. U tom smislu, "PC" ne objavljuju duge listinge: u tekst treba da uključite samo najpotrebniji deo listinga koji ilustruje tehnike o kojima govorite - svaki od listinga snimite u odgovarajuću datoteku koja će se, recimo, zvati SLIKA1.TXT, SLIKA5.TXT itd. Sve ostalo smestite u arhivu koju će zainteresovani čitaoci moći da preuzmu sa SezamaPro ili Web strane časopisa, što treba pomenuti negde u tekstu.

Crteže ćete verovatno raditi u nekom grafičkom programu, često se koristi CorelDRAW! U tom slučaju, crteže pošaljite ih kao odvojene CDR fajlove koji će se zvati SLIKA2.CDR, SLIKA4.CDR itd. Praksa je pokazala da povremeno ima problema sa štampom ovih CDR fajlova, na primer zbog fontova - da bi se izbeglo šarenilo, u časopisu koristimo ograničen broj familija slova. Ipak, ako su za vaše slike potrebni neki posebni fontovi, dobro je da ih pošaljete uz sliku. Ukoliko je reč o nekoj veoma složenoj slici sa puno teksta ili specijalnih efekata, dobro je da se pre nego što počnete da radite na njoj konsultujete sa Redakcijom, kako bi se izbegla kasnija, obično vremenski veoma zahtevna, konverzija.

Što se dampova ekrana tiče, izbegavajte formate GIF i JPEG koji uništavaju deo informacija. Ako nemate mnogo iskustva sa dampovima ekrana, najjednostavnije je da postavite vašu karticu u mod 1024*768 (eventualno 800*600) u što više (64 K) boja, u željenom trenutku pritisnete PrintScreen, pređete u program Paint koji se dobija uz Windows 95, izaberete Edit / Paste i dobijenu sliku snimite u BMP formatu. Fajl će, doduše, biti ogroman, ali će se arhiviranjem svesti na dužinu koja ne predstavlja problem ni za slanje 14400 bps modemom.

Većina fotografija za "PC" snima se profesionalnom digitalnom kamerom, čime se postiže maksimalni mogući kvalitet. Povremeno, kada nema vremena za to, skeniramo i klasične fotografije, ili dolazimo do slika na druge načine (materijali za štampu proizvođača, slajdovi, Internet i slično). Ne očekuje se od saradnika da budu profesionalni fotografi: ako testirate neku opremu, javite se da se dogovorimo kako da ona bude fotografisana. Takođe, ako vaš tekst treba da prate specijalne ilustracije, tabele i tome slično, najbolje je da pozovete Redakciju radi dogovora.

Pošto ste pripremili sve slike, proverite još jednom da li su dobro numerisane. Poželjno je da se ilustracije zovu Slika 1, Slika 2, ... Slika 6 bez obzira što su slike 1 i 5 listinzi a slika 3 je damp ekrana. Ako krenete sa odvojenom numeracijom listinga, dampova i tabela (Listing 1, Tabela 1 itd), lako je moguće da u štampi dođe do zbrke. Pošto ste pripremili sve priloge (SLIKA1.TXT, SLIKA2.CDR, SLIKA3.BMP i SLIKA4.TXT), smislite potpise za slike i upišite ih u poseban fajl koji će se zvati SLIKE.TXT. Svaka slika treba da ima potpis, a oblik je otprilike ovakav: 'Slika 2: Blok shema čitavog procesa' ili 'Slika 6: Maska popunjena podacima koji karakterišu naš jezik'. Potpisi treba da budu relativno kratki (najviše 10 reči, poželjno i manje od toga) i efektni - neko će i na osnovu njih odlučiti da li da čita tekst ili ne.

Kompenzacija

Objavili ste tekst u "PC"-ju... šta imate od toga?
Pre par godina sam u "Politici" čitao intervju sa njihovom novinarkom, upravo imenovanom za dopisnika iz inostranstva, koja kaže da je, kao novinar-početnik, imala sreću da je urednik potpiše ispod prvoga teksta koji je napisala, a ne da stavi inicijale ili ništa, "kao što je uobičajeno". Zamislite te velike sreće, da budete potpisani ispod svog teksta? Kako je samo taj urednik bio uviđavan...

Šalu na stranu, činjenica je da odnos prema novim saradnicima, naročito mladim, u mnogim novinama nije ništa bolji od opisanog: treba mesecima pisati da bi se najzad, kao posebna urednička milost, ugledalo sopstveno ime ispod teksta. Tvrdnja se ne odnosi samo na naše novine, takva pravila vladaju i u mnogim stranim listovima. Ne znam zašto je tako, ali znam da tako nije u kompjuterskim časopisima, a sasvim sigurno nije tako u "PC"-ju. Od momenta kada smo objavili vaš tekst vi ste naš saradnik. Bićete potpisani ispod (bolje reći iznad) teksta, ne protivimo se da na kraju teksta napišete par reči o sebi ili o firmi u kojoj radite (gledajte da to ne zvuči baš preterano komercijalno, da vam posle ne stigne faktura za oglas), lako je moguće da vaš prvi tekst i vaše ime budu pomenuti i u uvodniku broja. Posle nekoliko objavljenih tekstova pojavićete se i na listi stalnih saradnika. Zahvaljujući ugledu koji "PC" uživa, saradnicima su, kada se radi o domaćem računarskom tržištu, mnoga vrata otvorena. Kroz vaše tekstove mnogi će saznati i o stvarima kojima se bavite, i to će biti prilika za nove poslove.
Naravno, za tekst ćete dobiti honorar. Koliki, zavisi od obima teksta, njegovog kvaliteta a eventualno i dogovora sa urednikom. Iznos se u principu obračunava po broju strana u časopisu koje tekst zauzima. Honorar se uplaćuje na žiro račun, najviše 7 dana po izlasku "PC"-ja; u praksi, obično bude uplaćen dan pošto "PC" izađe.
Ako nemate žiro račun, pravi je trenutak da ga otvorite. Otvorite ga u nekoj banci pored koje svakondevno prolazite, najbolje da to bude banka koja je najbliža vašem stanu. Bilo kako bilo, uz prvi tekst pošaljite broj žiro računa, ime banke u kojoj je otvoren i naziv opštine na kojoj ste prijavljeni; ovaj poslednji podatak potreban je zbog obračuna doprinosa. Kasnije nema potrebe da šaljete broj žiro računa: kada se jednom nađete u bazi, uplate teku automatski...