DTP bakalnica

Još u detinjstvu, stekao sam naviku da kao u transu prilazim novinskim kioscima tražeći pogledom nove brojeve svih stripova koji su kod nas izlazili, a ja ih redovno kupovao. Kasnije se polje interesovanja promenilo, ali je i navika prerasla u potrebu: na red su došli časopisi o automobilima, računarima, nauci, politici... najpre domaći, a potom i strani. Naravno da sam povremeno izložen začuđenim pogledima nekih poznanika - "Šta će ti sve to", ali i ne vredi mnogo obraćati pažnju na to što vam pričaju oni koji uopšte slabo čitaju i knjige, a bilo kakvo davanje para na tu temu smatraju "bespotrebnim luksuzom u ovim teškim vremenima".
Da li je i prst sudbine odradio svoje ostaje mi samo da nagađam, tek poslednjih nekoliko godina, na razne načine, umešan sam i u posao pravljenja novina. Možda je osećaj pomalo kao kada se Alisa, prošavši kroz ogledalo, nađe u zemlji čuda ili kada vam mađioničar otkrije trik. Ne, nikada nisam zažalio zato što su mi se neke iluzije raspršile, ali zato i ne prestajem da uvek na prvom mestu budem čitalac koji će uzeti omiljeni časopis pokušavajući da ne razmišlja šta se dešavalo sa "druge strane ogledala".
U junu ove godine dobio sam ponudu da za jedan nedeljnik, koji je upravo trebalo da počne da izlazi, instaliram DTP okruženje i osmislim način na koji bi se ceo proces pripreme za štampu efikasno obavljao. "Računare, štampače, skener, imamo", rekao mi je vlasnik u telefonskom razgovoru, "potrebno je samo da nam neko oživi tu skalameriju i malo popriča sa ljudima koji će raditi prelom".
Poučen ranijim iskustvom, znao sam da su ovakvi poslovi mač sa dve oštrice. U pitanju je nedeljnik koji se bavi političkim temama, što znači da ću pretežno imati posla sa ljudima kojima računari nisu osnovno opredeljenje i da će se obavezno pojaviti par "nadobudnih kompjuterskih eksperata" sa kojima ću morati da vodim dosadne rasprave na temu da li je bolji Windows 95 USA ili Pan European ("Ma kakva devedesetpetica, Windows 3.11 je bez premca"), da li koristiti Type 1 ili TrueType fontove itd. Sa druge strane, poslove ovog tipa sam već radio, a i svaka prilika da sve ono za šta se zalažem u oblasti DTP-a i o čemu pišem u "PC"-ju i praktično demonstriram, uvek je dragocena. Bilo je, prema tome, mnogo više onih razloga koji su išli u prilog prihvatanja posla.
Prvi susret nije doneo neko posebno iznenađenje: iako se u poslednje vreme dosta priča o računarima sa imenom i o licenciranim programima, kod nas se još uvek računari kupuju u obližnjoj "bakalnici hardvera", a programi u "bakalnici softvera", odmah iza ugla. Za one kojima to nije preko potrebno, svako drugo rešenje je skup sport. Što se samih računara tiče, bili su dovoljne snage za crno beli časopis sa kolor koricama na pedesetak strana. I ovo je tipično za naše podneblje - još ćemo pričekati dan kada će se nedeljnici štampati u punom koloru.
Opisivanje hardverskih konfiguracija je, verovatno ste to i sami primetili, postalo veoma zamršeno. Nekada se sve rešavalo sa dva ili tri podpitanja - na uobičajeno "koji računar imaš" usledilo bi, recimo, "Spektrum", a posle toga ste mogli eventualno da pitate da li mali gumeni ima 16 ili čitavih 48 KB memorije i da pređete na drugu temu. Kada vam danas neko kaže da radi na PC računaru, kao da vam nije rekao ništa. Ako dotična persona kojim slučajem želi da vam zaista potanko opiše blagoutrobije svog računara, moraće da kaže po nešto o svakoj komponenti.
Dakle, primetio sam dva solidna 17-inčna monitora, pristojan kolor skener, ali i laserski štampač bez ugrađenog PostScript-a, što sam vlasniku odmah stavio do znanja. Naravno da je trebalo i objasniti šta će to njima uopšte, što se u praksi svodi da sa dežurnim znalcima najpre dođete do zaključka da se celokupan časopis može prelomiti i bez PostScript štampača (samo odnesete gotove .PS fajlove na filmovanje), zatim se raspitate o tome da li će se unutrašnje strane zaista filmovati (odrečan odgovor) pa da onda spremno uzvratite da su PostScript emulatori (ko me je vukao za jezik) korisni programi, ali uglavnom za kućnu upotrebu.
Prvih nekoliko sati sam proveo sedeći za računarima (dva za prelom, tri za unos tekstova) i popravljajući "domaće zadatke" momaka iz bakalnice. Kada je sve najzad proradilo, mogao sam da pređem na konkretne stvari. Ne može se, na žalost, od prosečnog domaćeg novinara očekivati prevelika kompjuterska pismenost; ima čak i onih koji su toliko zadrti da odbijaju svaku pomisao na to da bi mogli da upotrebljavaju računar. Situacija koju sam imao pred sobom bila je još dramatičnija, jer je glavni urednik bežao od kompjutera kao đavo od krsta. Pri tom je neminovno proradila i sujeta: "Zašto da se upuštamo u tehničke probleme? Najteže je pisati, a za ostalo baš i nije potrebna prevelika mudrost". Na pomolu je bio bespoštedni rat između redakcije i kompjuterskog preloma.
Srećom, bilo je i onih novinara koji su pokazali spremnost za saradnju. Svetla tačka je Word (6, 7 ili 97, svejedno) koji je verovatno jedan od najintuitivnijih programa ikad napisanih za PC računare - dovoljno je petnaestak minuta da neko sa elementarnim poznavanjem rada u Windows okruženju upozna Word u toj meri da u njemu napiše, snimi i odštampa tekst. Olakšavajuća okolnost je to što od faze unosa teksta više ništa nije ni očekivano - samo prelazak u elektronski oblik.
Umalo da zaboravim da napomenem da je časopis trebalo da bude ćirilični. Iako se već duže vreme bavim tom problematikom, uvek se nađem na mukama kada se od mene očekuje da preporučim ćirilične fontove. Znam, naravno, šta je dobro rešenje, ali nikome ne pada na pamet da izdvoji četvorocifrenu dolarsku sumu za CD sa ParaType fontovima.
Da vidimo, dakle, sa čime u startu raspolažemo - za kvalitetan prelom dovoljno je imati i samo dve tri familije korektno urađenih fontova. No ipak, ćirilični tekstovi ponekad donose velike glavobolje - dovoljno je da se pojavi neka strana reč koju treba napisati u originalu. Ovo se u žurbi vrlo često previdi i tako lovcima na slovne greške priušti neviđeno zadovoljstvo. Zbog toga je vrlo korisno da se ovakve situacije u startu onemoguće, a gotovo savršen koncept za to pruža višejezička podrška koja je ugrađena u Windows 95. Možda bi onima koji nisu navikli da u Word-u kucaju ćirilični tekst sve delovalo pomalo neobično, ali stvar besprekorno funkcioniše. Kada treba otkucati nešto latinicom, jednostavno promenite tastaturu i to je sve.
Da bi prethodna ideja imala praktičnu primenu, morao sam da se odreknem upotrebe omiljenih Type 1 fontova jer kod njih višejezička Unicode podrška još uvek ne postoji. Kažu da lepota leži u jednostavnosti, pa sam se zato odlučio da ne lupam previše glavu i opredelio sam se za standardne Times New Roman i Arial fontove, kao i za jednu od ćiriličnih Futura za naslove. Morao sam naravno da uzmem Fontographer u šake i da ispravim nesrećna srpska kurzivna slova, ali sam na kraju dobio potpuno upotrebljive fontove.
Zahvaljujući izuzetno talentovanoj tehničkoj urednici, prelom je, čak i sa ovako jednostavnim tipografskim rešenjima, zadovoljavao sve estetske i grafičke norme. Trebalo je proći i golgotu zvanu pretprocesiranje teksta i hifenacija (još jedna stručna rasprava na temu da li je bolja eksterna ili interna hifenacija i da li reči bolje deli Perin ili Mikin hifenacioni modul), ali smo i sa tim nekako izašli na kraj. Problem je iskrsao sa onim preterano kooperativnim novinarima (ko bi se toga setio) koji su se, savladavši unos teksta, revnosno bacili na izučavanje preloma, a i sekretarica nešto nije mogla da se odvoji od kritičke analize svake stranice koja je izlazila iz štampača.
Glavni urednik je računarima nekako redovno prilazio od pozadi, pa uplašen šumom kablova koja je iz njih virila nije ni nalazio za potrebno da se postavi ispred monitora. Redigovanje teksta na ekranu mu nije bila jača strana ("Moram ja to da vidim na papiru"), a osobito je uživao da sa već prelomljene strane izbaci pasus ili dva ("Au, pa ovo nema veze sa životom"), što je tehničku ekipu dovodilo u stanje teške razdraženosti i želje za agresivnim ponašanjem ("Šta, ponovo da prelamam?! Ma ne pada mi na pamet!"). Srećom, period uhodavanja učinio je svoje tako da je atmosfera vremenom postajala opuštenija. Na kraju je omiljenu zabavu predstavljalo (pre)glasno slušanje muzike u sitnim satima uz pogađanje pevača ili grupe u prvim sekundama pesme ("A ko ovo peva?") pri čemu je glodur u psihodeličnim trenucima umeo da prisutnima prikaže svoj neosporan dar za okretne igre.
Ako situaciju sada posmatram sa tehničke strane, dobitna kombinacija u malim DTP okruženjima (po brojnosti računara i ljudi) leži u jednostavnosti upotrebljenih rešenja, počev od umrežavanja, pa do organizacije posla. Bilo je zato veoma zanimljivo posmatrati kada je tehnička urednica održala pravo malo predavanje u kome je akcenat stavljen na "put teksta". Slikovito je prikazala sve faze i podvukla ona mesta koja su vremenski najkritičnija i predstavljaju slabe karike. Ovo je već bio trenutak kada sam shvatio da je moj posao završen i da mogu mirno da se povučem.
Kada podvučem crtu, pored uspešno obavljenog posla i zanimljivog druženja, priznajem da ostaje veoma prijatan utisak kada ostvarite takvu vrstu profesionalnog uticaja pri kome ljudi shvate prednost nekih rešenja na koja ste im ukazali, a da im pri tom ostavite potpunu slobodu u okviru njihovog kreativnog izražavanja. Takav pristup vam ne dozvoljava da mistifikujete svoj posao i da informacije pružate na kašičicu, već da u svakom trenutku prepoznate dobru i korisnu ideju kod ljudi sa kojima radite. Možda baš u tom prepoznavanju dobrih ideja i leži tajna uspeha.