| |
Ova istinita priča počinje još u rano proleće 1993, ali svoj epilog dobija ove godine - zato mi nećete zameriti male skokove kroz vreme i početak od samog graja priče, kada sam se našao u Atini, gde sam rešavao neke sitnije tehničke probleme oko puštanja u pogon nove Fudžijeve linije za izradu fotografija. Posao je upravo bio završen, pa sam iskoristio "dan viška" da bih obišao Akropolj, jer za to ranije nisam imao vremena. Pred zalazak sunca, sedeo sam na prostranoj terasi u Fudžijevom zastupništvu i pio kafu. Ovde, inače, možete da sretnete puno ljudi iz domena profesionalne fotografije, a pošto sam i ja pomalo u tom poslu, poznavao sam neke od tih ljudi, pa se nisam iznenadio ni kad je na terasu kročio i vlasnik jedne nemačke firme koja proizvodi profesionalnu fotografsku opremu. Za tog čoveka sam proteklih godina radio dosta poslova na projektovanju kontrolera za fotografske procesore, pa smo se dobro poznavali. Pošto se već pune tri godine nismo videli, seo je za moj sto i malo po malo - krenula je njegova tužna.
Pre sam priče, dozvolite mi malo predistorije. Početkom 1993. bio sam u Nemačkoj, kao gost mog pomenutog sagovornika, jer je trebalo da na licu mesta finalizujem softver za novi kontroler. Već tada je on teško pratio konkurenciju koja mu je dolazila sa Dalekog Istoka, iz Japana. Tempo koji su zadavali Fuji i Noricu bio je takav da je u Evropi samo Agfa mogla da ih prati, čak je i Kodak polako odustajao od trke, a da ne govorimo o fabrici mog prijatelja, u kojoj je radilo jedva stotinak ljudi.
Tada sam mu, ne bez uzbuđenja, izložio svoju ideju, na koju sam bio jako ponosan. Najpre sam taktički krenuo od toga kako sam negde u okolini Pazove bio gost u kući čoveka koji je napravio džinovski otvor u podu izeđu prizemlja i sprata da bi mogao da projektuje negativ na pod udaljen nekoliko metara i tako pravi fotografije velikog formata. A onda sam počeo da opisujem detalje rešenja koje bi moglo, uz pomoć računara, da na mnogo manje prostora uradi isti posao.
Da ne dužim, predložio sam mu da krenemo u razvoj uređaja koji bi eksponirao fotopapir velikog formata (širine 120 cm i proizvoljne dužine), koji bi bio tako malih dimenzija da bi komotno stao na omanji radni sto. Treba znati da se i džinovske fotografije prave na fotopapiru ove širine, tako što se posle završene obrade trake međusobno lepe.
Dakle, negativ bi se najpre skenirao, obradio u Photoshop-u i startovao bi se program koji upravlja radom ovog uređaja. Fotopapir bi bio eksponiran nizom RGB svetlećih dioda, kroz niz malih objektiva koji bi čak i na ovako velikom formatu omogućavali rezoluciju koja je tada inače bila standard za laserske štampače. Obzirom da bi brzina upisa piksela u "video memoriju" ove mreže LED-ova bila previsoka za softverski drajver, napravio sam i grubu skicu hardvera koji bi odrađivao ovaj posao. Nije to bilo ništa posebno, čak je ličilo na standardnu CRT video jedinicu, s tom razlikom što su se polutonovi dobijali širinskim modulisanjem LED-ova, jer je to rešenje bilo daleko jednostavnije i linearnije od sklopa sa nizom D/A pretvarača. Možda vam se sada ne čini da u ovoj ideji ima nečeg posebnog, ali imajte u vidu da se to događa pre skoro pet godina, kada većina ljudi još nije ni počela da razmišlja o digitalnoj obradi slike.
Počeli smo da razrađujemo detalje konstrukcije. Pritom je pozvao svoja dva inženjera, koji su samo klimali glavama i nisu dali nijednu pametnu ideju. Malo je reći da je bio oduševljen tehničkim koncetom, stalno je ponavljao rečenicu "mislim da razmišljaš u ispravnom pravcu". Kasnije smo razgovarali i o "zatvaranju finansijske konstrukcije" - razvoj je trebalo da traje oko šest meseci, a isto toliko i uhodavanje proizvodnje do nulte serije. Do isteka tog vremena bi mi bio isplaćen fiksni deo honorara (cifra od koje mi se zavrtelo u glavi), a to bi bio tek mali deo u odnosu na procenat od prihoda.
To je bio srećan deo priče, a sada sleduje neveseli kraj.
Na sastanak na kome je, po dogovoru, trebalo da se pojavi sa advokatom, došao je sam, što je bio rđav znak. Loše slutnje su se obistinile: rekao mi je da se konsultovao sa "eminentnim ljudima" i da su mu oni rekli da takva ideja nema dobru budućnost, jer se klasičnom optohemijskom postupku izrade fotografija vidi kraj. Tada se već uveliko govorilo o dye sublimation postupku štampanja na papiru koji će, pretpostavka je, već za par godina potpuno potisnuti klasičnu fotografiju. Za to vreme naš uređaj neće isplatiti troškove razvoja i, da skratim priču - eto, baš smo se lepo ispričali, ali on odustaje. Ipak, diplomatski me je ohrabrio da sam krenem u takav razvoj. Kad sam ga pitao da li njegova pomoć u tome može da bude malo konkretnija, samo je slegao ramenima i ponovio da odustaje od učešća. Dao mi je još i savet da sledeće godine svakako odem u Hanover, na najveći sajam foto-opreme na svetu, čuvenu Fotokinu - valjda da bih se uverio u ispravnost njegove prognoze o budućnosti fotografije. Bilo me je stid da mu kažem da standard naših ljudi ne dozvoljava takve luksuzne sajmove u privatnoj režiji.
Uostalom, baš me briga za sajam - od razočaranja sam se lečio mesecima posle toga. Nije da nisam pokušao da proturim ideju na drugo mesto: imao sam još jednog poznanika u Nemačkoj (ovaj je bio poreklom Srbin) koji je bio u istom poslu, samo daleko manjeg "kalibra". Nisam ga pronašao telefonom, pa sam mu poslao pismo na koje nikad nisam dobio odgovor. Tek mnogo kasnije sam doznao da je u zatvoru zbog nekih mahinacija u trgovini foto opremom.
Od tada se nisam viđao sa vlasnikom fabrike, sve do slučajnog susreta u Grčkoj. Posle protokolarnih pitanja o zdravlju i porodicama, odmah mi je rekao "mislim da smo pogrešili što nismo ušli u onaj posao" (čuj, mi smo pogrešili). Naravno, sad je to lako zaključiti kad je klasična fotografija pokazala da u dogledno vreme ne namerava da siđe sa scene. Najbolnija je bila informacija koju je doneo sa najnovije Fotokine - da sličan uređaj proizvodi nekoliko firmi iz Amerike i, po svoj prilici, sasvim dobro im ide. Šta da se radi - morali smo sa filozofskim mirom da otrpimo zajednički gubitak, ali najveći šok me je snašao kad mi je ispričao šta se nadalje događalo sa njegovom firmom.
Konkurencija Japanaca je postala tako jaka, da je finansijski izveštaj iz meseca u mesec bivao sve slabiji, da bi pre dve godine vlasnik objavio bankrot. Firmu je najpre preuzela država, a sad je vode tri akcionara, reklo bi se uspešno, jer su proizvodnju preusmerili na profitabilnije mašine za specijalne namene (mislim da se radi o opremi za avio-kartografiju i satelitsku fotografiju, ali u ovo nisam siguran). Obzirom da se ovde radi o vrlo skupim mašinama koje se izrađuju po porudžbini ili u vrlo malim serijama, konkurencija sa Dalekog Istoka nije bila ozbiljna.
Vođen željom da budem učtiv (pošto me je gorčina posle četiri godine već napustila), upitao sam ga šta se s njim privatno događalo posle bankrotstva. Ništa lepo nije imao da mi kaže - stresovi su učinili da smrša bar dvadeset kilograma (što mu uopšte nije loše stajalo), a kao kruna svega doživeo je infarkt u avionu tokom leta za Tokio, kad je jedva izvukao živu glavu. Sad se bavi trgovinom, otvorio je firmu na ime svoje supruge (jer po Nemačkom zakonu on pet godina posle bankrotstva nema pravo da otvari firmu), uvozi video - trake i slične proizvode široke potrošnje iz Amerike, i tako prehranjuje sebe i porodicu.
Kakav je epilog? Na terasi na jugu Grčke sede dva siromašna čoveka i ispijaju kafu. Jedan je siromašan zato što je nesrećnim poslovnim potezima izgubio celu fabriku, a drugi valjda zato što živi u društvu u kome je nepristojno biti bogat...
|
