| |
Kažu da iver ne pada daleko od klade. U zgradi u kojoj sam odrastao živela je porodica koja će u ovoj priči nositi prezime Petrović. Otac, odmereni, tihi i ljubazni gospodin Petar Petrović, bio je ponosni vlasnik "Škode", i to onog četvrtastog modela, sa motorom pozadi. "Škoda" je bila već u odmaklim godinama, ali se stara dama dobro držala; a kako i ne bi kada ju je gospodin Petar svakog vikenda brižno pazio i mazio. Drugim komšijama u ulazu znao je da kaže:
- Automobil traži puno pažnje. Čim čujete da se nešto čudno dešava, važno je da kvar odmah otklonite. Najbolje je da to uradite sami - eto, ja sam nabavio sav alat koji je potreban za održavanje "Škode"!
Tada bi otvarao prtljažnik i iz njega vadio blistavi alat, ključeve svih vrsta, odvrtke, klješta... Sve je bilo uredno obrisano i još urednije složeno u posebnoj kutiji. Uostalom, takvu urednost je trebalo i očekivati, jer gospodin Petrović je činovnik starog kova. Kod njega je, na poslu, svaki dokument, čak i naizgled nevažna beleška, bio složen u fasciklu i pedantno zaveden u knjigu, da bi se lakše našao ako jednog dana zatreba.
Dakle, svake subote, po povratku sa pijace na koju je išao trolejbusom (nema mesta za parkiranje, a i vozači su nepažljivi pa bi mogli da nesmotreno oštete brižljivo negovani lim), gospodin Petar Petrović je oblačio opran i ispeglan plavi mantil (za to je bila zadužena gospođa Petrović) i otvarao haubu ispod koje se krio motor. Nekako u isto doba dana moj otac bi se "Fordom", nimalo atraktivnim i dobrim kao što je to "Škoda", vraćao sa pijace, a ja bih mu pomagao da namirnice prenesemo do stana. Pritom bi neminovno morali da prođemo pored Petra Petrovića, njegovog auta i uredno poslaganog alata netom izvađenog iz posebne i vrlo skupe metalne kutije.
- Dobar dan komšija, kako ide posao. - rekao bi moj otac, baš onako kako nalažu pravila lepog ponašanja.
- Dobar dan, - otpozdravio bi komšija Petar i odmah nastavio: - Evo, jutros kada sam startovao motor začula se neka čudna lupa, a i gas prekida. Komšija vi se razumete u tehniku, šta mislite, da li su ventili ili bregasta?
Lice komšije Petrovića dobilo bi čudno bolan i brižan izraz, a otac bi tada, sa glasom u kome se osećala briga za nastali problem, odgovorio:
- Može biti, jeste li puno prešli od poslednje popravke?
- Ne tako puno, vozio sam se prošle nedelje, i u sredu mislim, ali ne daleko. I tada je sve bilo u redu, a jutros... Šta ću, sada mora da sredim stvar jer sutra idemo, znate mi držimo do porodičnih okupljanja nedeljom.
Mi bi smo tada pošli ka ulazu u zgradu, a "majstor" Petrović je ostajao na parkingu sa svojim alatom, "Škodom" i velikim tehničkim problemom. Subota je, dan je lep i nema sumnje naš sused će da sredi stvar.
Kada bih pomogao oko kućnih poslova, u pauzi do ručka, odlazio bih na obližnji teren za košarku. Tamo bi sreo Petrovića mlađeg. Oduvek smo se dobro slagali, mada mora da priznam, nikada nismo bili preterano bliski. Čini mi se čak da nisam uvek bio potpuno iskren prema njemu - u njegovo odeljenje išla je jedna mlada dama sa, tada sam mislio, najlepšim plavim loknama na svetu (ah da, to nije tema ove priče) i to je bio najveći razlog što sam za vreme odmora znao da ga obiđem, kao da ga nešto pitam ili pozajmim lektiru.
Dakle, subotom bi nas dvojica i Jova, slabo pokretljiv i ne baš mnogo pametan, ali zato dobar centar kad ga staviš pod koš, bili tim koji je u basketu harao lokalnim košarkaškim terenom. Negde oko dva, kada je sunce u zenitu, umorni od košarke vraćali smo se kući. U prolasku sreli bi komšiju Petrovića.
- Dobar dan čika Petre, treba li pomoć? pozdravio bih kao što nalažu pravila dobrog komšijskog ponašanja.
Gospodin Petrović bi izvlačio glavu iz haube i otpozdravljao:
- Zdravo momci, je'l ste se umorili. Ne treba pomoć, aj'te kući na ručak. A ti sine, reci majci da ću sad ja, samo još da vratim bregastu.
Preskačući po tri stepenika pojurio bih u stan, jer glad treba što pre utoliti, a i kasnim na ručak. Kao furija bih uleteo u trpezariju, a otac stojeći kraj prozora i gledajući na parking bi rekao:
- Ne moraš da ulaziš kroz zatvorena vrata i ne sedaj za sto dok se malo ne uljudiš, barem operi ruke i lice.
I dok bih ulazio u kupatilo čuo bih ga kako, više sebi u bradu kaže: "Baš čudnih ljudi ima, da ih vozi onoliko koliko ih rastura, bolje bi ga služila, a i koštala bi ga manje". Tada nisam sasvim razumeo te njegove reči.
Sa prvim daškom vetrića koji najavljuje veče, mlađi Petrović i ja bi se, sreli na ulazu i zajedno polazili put grada u ludi subotnji provod. Na parkingu iza nas ostavljali bismo gospodina Petrovića (koji "samo što nije sredio stvar") kako nešto žučno objašnjava svoj problem komšiji Toši Šoferu, profesionalnom vozaču gradskog autobusa na liniji 16.
Sutradan, još od ranih jutarnjih sati Toša Šofer, tridesetogodišnjak pitoma lika, širokih ramena i šaka u kojima penkalo izgleda kao šibica, sa gospodinom Petrovićem bi poslovao oko "Škode". Veštim majstorskim pokretima dovodio bi delove motora u sklad tako da bi negde, odmah posle doručka, automobil ponovo zabrundao i probudio poslednje nedeljne spavalice. Pred vreme ručka bi cela moja porodica polazila na obavezno nedeljno okupljanje. Na ulazu bismo sreli Petroviće, lepo obučene i namirisane kako sa osmehom idu na svoj familijarni samit. Otac, onako šeretski i lažnim ozbiljnim glasom bi zapitao:
- Komšija jeste li sredili stvar?
- Hvala Bogu jesam, zamislite bregasta se samo malo pomerila, a i dihtung je popustio, moram sutra da ga kupim, Toša Šofer se, eto, ponudio da mi ga zameni.
Godine su prolazile i polako sam počeo da celu priču prihvatam kao redovni ritual. Događaji su se, manje-više istim redosledom odvijali svakog vikenda, bez obzira na godišnje doba. Samo se, s vremena na vreme menjao kvar, ali akteri su uvek ostajali isti. Čak i kasnije, kada smo se odselili iz starog kraja nisam potpuno shvatao o čemu se tu, zapravo, radi. Jedino sam zapamtio očeve reči: "Sine, dok god stvar radi ne popravljaj je. Biće više štete nego koristi".
Ovu priču verovatno ne bih podelio sa vama da mi se pred Uskršnje praznike nije javio Petrović mlađi. Godinama se nismo videli i, sasvim prirodno, poželeh da ga vidim. Predložio mi je da se jednog dana nađemo posle posla u kafiću, dve zgrade niže od moje kancelarije.
Dok sam prelistavao poslednji broj "PC"-ja, kroz vrata je ušao uredno podšišani gospodin na sredini između tridesete i četrdesete. Lik poznat, nije se puno promenio. Dobro, dobio je pristojnu zalihu nepotrebnih kilograma, ali ko mari, i ja sam.
- Bojim se da bismo sada bili najgora ekipa u basketu, vidi kako smo se ugojili, - umesto pozdrava reče mi Petrović mlađi dok je široki osmeh u meni budio uspomene na dečačke dane. Uz kafu i piće ubrzo sam saznao sve o njemu: pokušao je da studira prava (matematika mu nije bila jača strana), ali je ubrzo odustao. Potom se zaposlio u očevoj firmi. Ustvari, gospodin Petrović, viši činovnik državne administracije, dobrovoljno je otišao u penziju pre vremena, a za uzvrat sinu je bio obezbeđen posao. Šta ćete, to je naša stvarnost. Oženio se sestrom mlade dame sa plavim loknama i tako, život ide dalje. Kupio je auto, pogađate "Škodu". Kaže to je dobar auto, bolji od sve sile zapadnog krša koji se valja ulicama. Doduše malo je nežna, ali ako se redovno održava nema problema. Dao mi je i dobar savet: "Nemoj da auto prepuštaš majstorima, najbolje kupi alat i sve radi sam. Tako bar znaš da si sredio stvar".
Sav srećan što se na ovome završila cela priča o automobilima, upitah ga kako me je pronašao. Pogledao je na sto i značajno rekao:
- Čitam šta pišeš u "PC"-ju, pa sam nazvao redakciju, a ona me je uputila na tvoju kancelariju. Znaš, od skoro sam vlasnik računara, ne želim da me klinci pregaze, a i u upravi smo dobili kompjutere. Sada evidenciju o svemu vodim u računaru. Čak koristim i bazu podataka.
Prijatno popodne je otišlo u nepovrat. Petrović mlađi je počeo svoj monolog o informatičkoj revoluciji u svom poslu (Bože, a kada mi treba neki podatak ili uverenje, onda je ili pao sistem ili nemaju ažurne podatke ili...), o važnosti da se svi kompjuterizujemo i o mnogim drugim stvarima o kojima, prirodom svog posla, znam i više nego što bih želeo. Slutio sam šta me čeka. Stigao sam kući pred večeru. Onako umoran, ukućane sam tek ovlaš pogledao i zavalio se u fotelju pred televizorom. Na vestima je bila priča o kompjuterizaciji uprave.
Prošlo je od tada mesec ili možda nešto više. U kancelariji je zazvonio telefon i kroz slušalicu čuo sam glas prijatelja iz dečačkih dana. Pozvao me je da dođem kod njega na večeru. Moja supruga nije bila preterano oduševljena, ali je pošla. Nisam joj rekao da je moj drug iz detinjstva kompjuterski entuzijasta koji voli da "sređuje stvari". Da je to znala, verovatno bi bilo posla i za bračno savetovalište.
U stanu Petrovića sve je bilo pod konac, a u dnevnoj sobi na istaknutom mestu je stojao njegovo veličanstvo PC (nije IBM niti Compaq, ali Petrović je sam birao komponente i nadgledao radove na sastavljanju računara - sjajna sprava, kaže, najbolja u kraju). Veče je proteklo u prijatnom ćaskanju, čak se i moja supruga odobrovoljila i sa gospođom Petrović razmenila nekoliko "tajnih" recepata, kako kulinarskih, tako i onih o održanju ili sticanju vitke linije. I baš kada smo se spremali da pođemo Petrović mlađi reče:
- Da'l bi da pogledaš PC?
Pokušao sam da izvrdam, ali gospođa Petrović, skoro zaplaka. Već dve nedelje ne radi kako treba, deca su nervozna ne mogu da se igraju. I moja supruga reče da bi bilo dobro da bacim pogled. Šta je, tu je, seo sam pred tastaturu, uključio računar. Istovremeno Petrović mlađi mi je, autoritetom u glasu na kojem bi mu pozavideli dr Kristijan Bernar ili dr Debejki, iznosio svoje viđenje anamneze:
- Čini mi se da je problem u memoriji, ili možda keš kontroler više ne radi, treba da se zameni matična ploča...
Naravno, problem je bio sasvim druge prirode. Upitao sam ga da li je zavirivao u skrivene delove operativnog sistema. Pogledao me je prekorno i samo što nije prozborio: "Cenjeni kolega, pa zar da ne podesim računar!". Umesto toga čuo sam tihim glasom:
- U jednoj igri se blokirao kompjuter, pa sam pozvao BIOS setup da sredim stvar.
Dobro, znači stvar je sređena u BIOS-u. Dva-tri poteza i sve je opet bilo na svom mestu. U porodici Petrović odjedanput je zavladao osećaj velikog olakšanja. Čak se oglasio i Petrović najmlađi koji se, u međuvremenu probudio:
- Tata, kompjuter opet radi!
Od tada se družimo sa Petrovićima redovno, jedanput mesečno. Stvar ide ustaljenim tokom i sada sam sasvim siguran da su rituali porodičnog života neumitna pojava i da se prenose sa kolena na koleno. Moja supruga je našla zajednički jezik sa gospođom Petrović i s radošću prihvata poziv na druženje. Meni se baš i ne ide jer, svaki put, pred polazak kući prvo treba da sredim "sređenu stvar".
Stari su u pravu kada kažu da iver ne pada daleko od klade.
|
