| |
Tokom 1997. nažalost nisam imao priliku da napišem mnogo tekstova za "PC" - čitave godine sam putovao po svetu, provodeći po mesec dana u raznim metropolama i "metropolama", kako bih obavio zadatak koji mi je postavila firma u kojoj radim. U pitanju je prilično velika firma koje se bave trgovinom plemenitim metalima - centrala je u San Francisku, a pet glavnih predstavništva u Francuskoj, Norveškoj, Singapuru, Brazilu i Bocvani. Bocvana malo neobično zvuči na toj listi, ali u pitanju je predstavništvo koje pokriva veoma značajno tržište Južnoafričke republike, koje je osnovano još u doma embarga prema ovoj zemlji, a sada nikako da ga premeste.
Obzirom na veličinu i godišnji obrt firme, mora se reći da je ona prilično slabo kompjuterizovana i da se veći deo poslovanja obavlja faksom - računari postoje, ali se koriste uglavnom lokalno, s tim što je svako predstavništvo razvijalo neko svoje rešenje informacionog sistema, koje je čak zasnovano na različitim platformama. Mene su zaposlili da bih proveo po mesec dana u svakom od predstavništava, snimio situaciju, preuzeo kompletne podatke sa lokalnih računara i prosledio ih centrali. Sve to bi bio jednostavan, pa i prijatan posao, da nije bilo jednog malog zahteva: podatke treba da prosledim onog dana kada ih "pokupim", kako bi ih oni sravnili sa stanjem koje istog dana dobiju klasičnom komunikacijom. Ako bi podaci stigli par meseci pošto su preuzeti, verovatno ne bi dovoljno precizno regenerisali "papirno stanje" na taj dan. Dakle, trebalo je da na putu budem mobilan i da iz svakog grada ne samo komuniciram modemom, već i šaljem fajlove od po par megabajta.
Spremajući me za put u "divlje zemlje", kolege iz informacionog odeljenja su me solidno opremile: dobio sam dva jednaka Pentium 166 notebook računara sa po 32 MB memorije, diskovima od po 1 GB, 33600 bps PCMCIA modemima, ISDN adapterima, mrežnim PCMCIA karticama i jedno koferče koje će se pokazati dragocenim, ali nedovoljnim. Kupili su mi, naime, kit posebno namenjen svetskim putnicima, u kome postoje kablovi i konektori koji omogućavaju da se priključite "na žicu" ma u kom kutku sveta se našli. Razgledanje tog koferčeta i konektora koje je ljudska domišljatost u raznim zemljama izmislila bilo je celovečernja zabava za celu porodicu, ali će putovanje pokazati da oni ni izbliza ne pokrivaju čitav svet.
Obzirom da sam putovao i po zemljama čija imena "divlje" zvuče, pre svega Bocvani, začuđujuće je gde sam imao najviše problema sa kompjuterima: u Parizu. Priznajem da u kulturnoj prestonici sveta do tada nikada nisam boravio, ali sam se u njihovu računarsku (a i ostalu) kulturu teško razočarao. Prvo, nisam baš bio u Ricu, ali sam boravio u dva prilično skupa hotela sa četiri zvezdice, i u oba su kupatila u sobama bila bedna - u jednom čak nije postojala ni tuš kabina (nije mi jasno kako su uspeli da budu tako visoko kategorizovani). Drugo, za samu pomisao da vam je potrebna direktna linija u sobi (za ISDN nisu ni čuli) na recepciji su se krstili - primetio sam da im je mnogo lakše da ostvare zahtev za "punim krevetom", nego da vam omoguće da se noću družite sa svojim modemom.
Što je najgore, izgleda da su, kada su mi konačno dali direktnu liniju, to prijavili i policiji, pa je sledećeg dana došao jedan (moram priznati, veoma ljubazan) inspektor, koji mi je rekao da je u Francuskoj upotreba bilo kakve tehnologije slanja šifrovanih podataka modemom strogo zabranjena i da su kazne za to vrlo ozbiljne. Ja sam pokušao da objasnim da šaljem informacije o kontigentima za firmu, i da je u pitanju obična elektronska pošta i podaci koji se mesec-dva kasnije objave u godišnjem izveštaju, na šta je on samo mudro klimao glavom i govorio "samo sam hteo da vas upoznam sa našim zakonom". Posle tog razgovora nije mi bilo jasno zašto svi kritikuju Ameriku što zabranjuje izvoz kriptografskih tehnologija, kad jedna zemlja koja je član Evropske unije i koja sebe "prodaje" kao velikog borca za ljudska prava ima tako restriktivne zakone koji onemogućavaju elektronsko poslovanje. Bilo kako bilo, pokazalo se da smo se i policajac i ja džabe trudili - linija koju sam dobio bila je toliko loša da se nije mogla uspostaviti ni 2400 bps veza sa inostranstvom, pa sam morao da se pretplatim na usluge lokalnog Internet provajdera, do koga sam nekako "gurao" na 9600. Ipak, gotovo pola podataka nisam uspeo da pošaljem, pa sam ih otpremio kada sam prešao u Norvešku.
Tamo je informatička situacija upravo suprotna: čim sam zatražio sobu u biznis klasi prosečnog hotela u Oslu, pitali su me da li želim telefonsku liniju za prenos podataka, ISDN, faks ili sve to zajedno. Opredelio sam se za ISDN i odmah dobio pristup preko lokalnog provajdera, koji je (flat-rate) uračunat u cenu sobe. Zajedno sa portirom koji je nosio prtljag, u sobu je došao mlad i veoma kompetentan inženjer, zadužen da mi pomogne da povežem svoju opremu na hotelsku instalaciju. Zajedno smo proverili da li sve funkcioniše i ljubazno se pozdravili, pri čemu su obojica odbila da prime napojnicu, jer to pravila hotela ne dopuštaju.
Slično je stanje i u Singapuru - ovaj mali grad-država ima oko 3 miliona stanovnika, ali predstavlja područje gde su kompjuteri i ostali prateći uređaji najviše ušli u pore društva. Čak i deca imaju celularne telefone, a mali prostor omogućava izuzetno dobru pokrivenost, čak bolju nego u Americi. Za ISDN priključak u biznis sobi vas uopšte i ne pitaju, ali vam niko ne pomaže da se snađete: obzirom da je konektor za ISDN bio isti kao i konektor za običan analogni prenos podataka, zamalo nisam spalio svoj modem. Najlepše je bilo što je predstavništvo moje firme primenilo intranet tehnologiju, pa je preuzimanje i sređivanje podataka bilo prava dečija igra.
Ipak, ne mogu a da ne ispričam i malu anegdotu: prve večeri sam legao da spavam, ostavivši oba notebook-a i celularni telefon da se pune, sutradan ujutru sam otrčao na posao, a kada sam se najzad vratio u sobu, sve baterije su i dalje bile prazne. Kompjuterska kontrola instalacije automatski isključi "štekere" čim ugasite svetlo, a takođe i kada niste u sobi (to "zna" po položaju kartice-ključa kojim otvarate vrata), što doduše piše među papirima koji stoje u sobi, ali ko još čita uputstvo... Požalio sam se na recepciji i bio fasciniran onim što je operater uradio: jednim klikom miša dobio je sliku kompletne instalacije u mojoj sobi, onda kliknuo na željeni šteker desnim tasterom i čekirao opciju u meniju. Od tog momenta je šteker bio stalno aktivan.
Posle jednog lošeg i dva dobra iskustva, sa mnogo zebnje sam otputovao u Gaborone - pomišljao sam da u Bocvani možda niko nije ni čuo za kompjutere. Pokazalo se da stvari nisu baš tako loše - infrastruktura naravno nije ni približno dobra kao u Oslu i Singapuru, ali je sasvim uporediva (ako ne i bolja) od one u Parizu. Bez mnogo problema sam dobio direktnu liniju u sobi (malo su prevrtali očima kada sam pominjao kompjuter, ali im je potreba za direktnom linijom za slanje faksova bila odmah jasna), a veza do Amerike je bila sasvim pristojna - jedino su me žestoko odrali kod plaćanja računa, pošto su mi u početku dali netačnu informaciju o ceni međunarodnog razgovora.
Komunikacija sa centralom je, dakle, išla dobro, ali komunikacija sa predstavništvom nije. Tamo su koristili neki stari izraelski program - bazu podataka, koji im uopšte nije odgovarao, ali je firma koja ga je pravila u međuvremnu bankrotirala, pa niti je program ko održavao, niti su se oni rešavali da nabave novi. Iznenadila me je izuzetna inertnost lokalne radne snage, koja nije preduzimala ni najmanju inicijativu vezanu za bilo šta: čovek će, ako treba, isti spisak prekucavati sto puta i to mu uopšte neće smetati, dok mu sama pomisao da nauči komandu kojom izvozi podatke iz baze i prenosi ih u tekst procesor diže svu kosu na glavi... a znate već koliko kose Crnci imaju!
Ako su u Gaboroneu nezainteresovani za sve, u Porto Alegreu (treći ili četvrti grad po veličini u Brazilu, stalno se nadmeću sa gradom Belo Horizonte) su prezainteresovani... za sve, osim za posao. Nigde me nisu toliko vodali na izlete, u restorane, na utakmice i na sto drugih mesta, samo da bi što manje bili na poslu. Da se razumemo, nisam ja protiv izlaska i provoda, ali me je već trećeg dana prilično nervirala pomisao da se posao gomila, a ja gubim vreme, okružen stalnom drekom i podvriskivanjem. Pokazalo se da je kompjuterizacija predstavništva srednje žalosna - računari su uglavnom bili uredno pokriveni šarmantnim ciradama, a na jedinom laserskom štampaču stajala je saksija sa cvećem. Zato sam šest noći proveo sedeći u sobi i prekucavajući podatke sa radnih naloga, na užas recepcionara koji je stalno mislio da sam teško bolestan i slao (moram odmah da kažem - prilično simpatično) žensko osoblje da proveri da li "ludom Amerikancu" treba neka pomoć... koja ga neće mnogo koštati.
Posle sedam meseci i pet metropola, priznajem da sam, sletajući u San Francisko, osetio da se vraćam kući - u svim zamljama sveta danas ima mnogo računara, ali nema mesta gde se oni ozbiljnije koriste u poslu nego u okolini Mosta. Videćemo kako će ići izvoz tih ideja - šef je bio zadovoljan izveštajem i rekao mi da počnem da radim na projektu unifikacije računarske opreme i softvera u našim predstavništvima. Bojim se da mi sledeće godine ne gine još mnogo meseci putovanja...
|
