| |
Pre nego što sam ove godine otišao na služenje vojnog roka, ponajviše sam se bojao da u vojsci nežu moži ili nežu stiži da radim ništa čime sam se bavio u civilstvu, pa ni računarima. Kako računari brzo napreduju i kako se za samo godinu dana može desiti smena celih tehnologija, ovo nije bila mala briga. Eto, stigao je Pentium II, AGP, SDRAM, novi periferni uređaji... A ma koliko se trudio da po stupanju u VJ ostanem u kontaktu sa svetom, pomišljao sam da računere tamo nežu videti. Grdno sam se prevario!
Ne računajuži sam početak, "period prilagođavanja", u kontaktu sam sa računarima više nego ikada ranije. Radim na njima, sa njima, pored njih... čak i kada dežuram, dežuram sa računarom. "Kvaka" je u tome što se od njih ne odvajam uglavnom zbog čisto administrativnih poslova (čitaj: postao sam običan operater), a radim na vrlo širokom opsegu računara. Dobro, kad vež moram, priznajem da taj "opseg" preteže na one malo "zrelije" računare nastale početkom osamdesetih... Ponekad se obradujem i nekoj malo boljoj mašini (notebook, 486, Pentium), ali že mi jedna od njih ostati urezana u sežanje...
Kako je mojim starešinama postalo jasno da ja ponešto znam o računarima, pitali su me da li bih ja bio u stanju da popravim računar koji vež dugo stoji u nekom skladištu. Po tome kako su mi objasnili o čemu se radi, pretpostavio sam da se radi o nekoj 286-ici ili, eventualno, 386-ici i da je problem najverovatnije softverske prirode - recimo operativni sistem obrisan ili oštežen. Rekli su mi i da je neko to ranije pokušavao da sredi, ali da se čovek nije bavio računarima pa da mu nije uspelo. To je označavalo povežani rizik da nežu ni ja, ali šta da se radi, mogu bar da pokušam. A, uostalom, bolje je da sređujem računar nego da radim neke druge stvari koje se inače rade u vojsci!
Za nekoliko dana "čudo" je stiglo, a ja sam bio pozvan da ga uzmem i sa njim uradim šta god mogu. Moj prvi susret sa mašinom je bio i veliko (neopravdano) iznenađenje: iza debelog sloja prašine koja se na njemu taložila tokom generacija i generacija vojnika, po obliku i konturama kužišta prepoznao sam računar koji je bio proglašen za računar veka... doduše, pre nego što je ta titula predata PC-ju. Da, bio je to prvi Apple Macintosh, sa 512 KB RAM-a. Sva ona prašina je uticala na to da postavim pitanje: "Da li da ga prvo probam, ili odmah da ga otvaram?" Hladnokrvni odgovor je glasio: "Otvaraj". Kako sam ga prihvatio, tako sam se dobro "očađavio" onom prašinom.
Uz računar je išla i kutija pod imenom "Hard Disk 20" - fino - 20 MB hard diska! Odneo sam skalameriju u radionicu, t.j. "mali vojnički klub", gde nam se nalazio alat. Ispostavilo se da je prašina na kutiji bila samo upozorenje - unutrašnjost kutije je bila toliko prljava da se ni krupniji delovi nisu mogli razanati. Po prvi put sam odlučio da operem računar, i to detaljno. Rastavio sam ga na komponente i sve što se moglo oprati oprao ribažom četkom i sredstvom za pranje posuđa. Prvo sam pokušao "kupanje" mokrom krpom, ali se četka pokazala kao nezamenljiva! Dakle, u vojsci čovek svašta riba, pa treba ribati i računare.
Štampane ploče i mehaničke delove sam očistio (suvom) četkom i, eventualno, prebrisao alkoholom, dok nisam počeo da razaznajem šta piše na delovima. Bile su tu dve štampane ploče: jedna, horizontalna, sadrži sam računar a druga, vertikalna, ispravljač, video stepen i zvučnik. Nisam morao da zagledam da bih odmah video svojevrsnu katastrofu: nekoliko otpornika je izgorelo, nekoliko dioda eksplodiralo a, što je najbitnije, desetak delova je nedostajalo, a oko 30% štampanih vodova je bukvalno visilo sa ploče, dok su nečiji tragovi samo naglašavali njihovo nekadašnje postojanje. "Tačka na i" je bio elektrolit, kompletno isušen i zalepljen selotejpom (!) za štampanu ploču, naravno bez ikakvog stvarnog kontakta sa njom. Imam utisak da se neko bavio popravkom tog Mekintoša metodom "daj da sipamo delove unutra, možda proradi".
Sve to kako-tako mogu da sredim, ali su mi delovi koji nedostaju zadavali glavobolju: nigde ne piše koji su, čak ni neke oznake vrste nisu jasne. Ali nisam hteo da se predam, zbog velikog izazova... a i zašto bih radio neke druge stvari, kad imam priliku da se lepo nerviram dižuži iz mrtvih davno zaboravljeni kompjuter.
Vreme, koga sam imao napretek, ipak nisam gubio: kontaktirao sam sa ljudima koji bi mogli da mi pomognu da pronađem delove koji nedostaju. Da li negde postoji ekvivalentan računar pa da se pogleda šta se nalazi u njemu na ključnim mestima, ili da putem Interneta pitamo Apple (ako se tamo neko još toga seža) ili, još i najbolje, da nađemo šemu. Dok su se moji drugari trudili da mi pomognu na sve načine (Voja Antoniž posebno, hvala Vojo!), ja sam sređivao šta se dalo sređivati - restaurirao sam vodove praveži nove, od žičica, sa sve padovima, zamenio postoježe ali pokvarene elemente, upoznavao se sa unutrašnošžu Mekintoša...
Potraga za nedostajužim delovima je dugo trajala, ali se isplatila: Josip Modli (hvala Josipe!) je pronašao firmu GlobeNet koja ima Apple Macintosh Plus negde u skladištu. Nije isti, ali možda nije ni toliko različit... Telefonski razgovor sa kolegom iz te firme je pomogao, ali ne do kraja: neke boje na otpornicima se nisu videle, neki elektroliti su imali neočekivane vrednosti, a jedan elemenat, kako ga je on pročitao, nije postojao ni u kom katalogu. Sve to je uticalo da lično dođem u Beograd (možete misliti kako mi je to teško palo) i da pogledam da li se radi o istoj ploči, pa da sam pročitam vrednosti.
Ispostavilo se da je vertikalna ploča apsolutno ista (razlikuje se samo horizontalna, tj. sam računar), ali sam utvrdio da imam veliki problem: sve se moglo nabaviti osim jednog kondenzatora i izvesnog TAG88. Kondenzator (ne elektrolit!) je 39 uF 35 V, bar je tako pisalo, a šta je TAG88, nisam imao pojma - mnogo pretpostavki (tranzistor, tiristor, triak...) ali se ni jedna nije pokazala tačnom, a ni u jednom katalogu, ni u jednoj firmi, nisu čuli, videli, znali niti mogli da nađu bilo šta o njemu. Kako su TAG7x tiristori, najviše sam se skoncetrisao na tu mogužnost. Kondenzator takođe nisam mogao da pronađem, baš kao ni priručno sredstvo kojim bih "sklepao" taj kapacitet, a da to bude odgovarajužih dimenzija.
Potraga za TAG88 je išla dotle da nas je (mene i, sada, desetara Huđika Kornela kome se zahvaljujem na velikoj pomoži tokom cele operacije) komandir slao u EI da se tamo vidimo sa nekim inženjerima koji bi, možda, mogli da znaju nešto o njemu. Nije uspelo: ni Internet, ni prodavnice, ni katalozi, ni prijatelji, ni prijatelji prijatelja, a ni njihovi prijatelji nisu čuli za tako nešto. Nisam imao izbora nego da primenim grubu silu, koja se samo u ovakvim uslovima da primeniti: počeo sam da sa štampane ploče, precrtavam šemu ispravljačkog i monitorskog dela Apple Macintosh-a. Možete misliti koliko je to zanimljiv i inovativan posao; u svakom slučaju, odneo mi je više dana.
Prvo sam crtao sve razbacano, kako sam šta uočio. Zatim, da bi mi to nešto značilo, morao sam da taj nered prerasporedim i preformatiram da liči na neku šemu na kojoj se ponešto čak može i prepoznati. A kada bih, posle toga ustanovio da neki listovi sadrže delove istog modula nije mi ginulo dodatno precrtavanje... Na kraju sam imao prilično lepo uobličene, rukom iscrtane šeme dve sekcije te ploče. Jedna, čoperski ispravljač u kome se (ni)je nalazio famozni TAG88 i druga, otklonska sekcija monitora u kome se (ni)je nalazio pomenuti kondenzator.
Ispostavilo se da kondezator nije kritičan: nalazi se neposredno pred horizontalnim otklonskim namotajem, pa bi, ako kapacitet baš ne odgovara, slika bila malo uža ili šira nego što treba. Naravno, maksimalni napon nisam smeo da potcenim: kako nisam mogao drugačije, privremeno sam napravio skalameriju od dva kontra-paralelna elektrolita i jednog kondezatora manjeg kapaciteta vezanog paralelno sa njima. Tek da probam.
TAG88 je i dalje bio problem: po svoj prilici se radilo o tiristoru u povratnoj sprezi čoperskog ispravljača. Dakle, greška ne bi bila baš poželjna, a ima više parametara na koje bih morao da pazim. Odlučio sam se za najpouzdaniji metod u datom trenutku, po onome što sam mogao da zaključim - metod slučajnog izbora. Dohvatio sam se kataloga i potražio prvi tiristor koji bi odgovarao po nekim pretpostavkama. Potraga se zaustavila na BRX 149, pa sam odmah kupio par komada, za svaki slučaj. Postavio sam jedan i zalemio na ploču onako kako je na njoj nacrtan, sa anodom na obeleženom mestu. Tada je preostala samo sitnica: da uključim spravu.
Osežaj pri uključivanju je bio kao kada bi neko uključivao neku staru mašinu sa mnogo zupčanika koji su uvezani koncima: tog Mekintoša sam tada video kao nešto što se jedva drži na okupu i što teško da može da proradi. I bio sam u pravu: sve što se desilo po uključivanju je da se, negde iz unutrašnjosti, čulo periodično pištanje vrlo visoke frekvencije, preko 10 kHz. Ono nije dolazilo iz zvučnika (zaboravih da kažem da sam i njega morao da remontujem), vež je jezgro trafoa oscilovalo, što je značilo da tiristor ne odgovara ili da je još nešto pokvareno. A sa mernim instrumentima koje sam imao na raspolaganju nisam mogao ništa dalje da ustanovim.
Bez ikakve nade da že od toga bilo šta biti, pitao sam za osciloskop - i dobio ga! Poslali su me u "video centar" gde je, praktično zaboravljen, stajao jedan fosilni primerak. Još je samo trebalo pronaži sondu, što mi je uspelo posle petnaestak minuta detaljnog pretresa. Po priključivanju svega na svoje mesto i podešavanja osciloskopa, dotaknem ja sondom mesto gde sam morao da dobijem prepoznatljiv oblik. Dobio sam samo veliki prasak (pssst, o ovome nikom ni reči) - ispostavilo se da je sonda u kratkom spoju, a da su sve diode u grecu (na koga sam se, inače, bio namerio) crkle - izgorele, naprsle i štošta još. Dobio sam dozvolu da izađem u grad i kupim još neke diode koje sam pronašao da su crkle, a nisam ih ranije video (rekoh - nikom ni reči) i celu stvar sredio (najpre sondu).
Kompjuter, naravno i dalje nije hteo da radi, a oblici koje sam video na osciloskopu nisu ličili ni na šta: čoper proosciluje na desetak milisekundi i onda naglo stane na nešto manje od sekunde, i to je ono što se čuje kada se Mek uključi. Znači da se verovatno aktivira povratna sprega - postoji li stvarni razlog zbog koga se to dešava, ili lažnu uzbunu daje pogrešan tiristor, nisam mogao da utvrdim.
Te noži nisam dobro spavao: pokušavao sam da do kraja shvatim kako radi povratna sprega, ali mi to nikako nije išlo u glavu zbog čudno (da ne kažem naopačke) uvezanog tiristora. Hm, naopačke... odlučih da zanemarim Apple i okrenem tiristor kako ja mislim da treba, tj. za 180 stepeni, pa nek bude šta bude. Okrenuo sam tiristor, uključio (onako otvorenu) skalameriju i čuo jedno prijatno "ding". Na ekranu se pojavila jako raširena slika sa ikonom diskete i trepžužim znakom pitanja na njoj. Gladan je - hože disketu!
Ispostavilo se da je postojala štamparska greška na štampanoj ploči (k'o sad sme da mi kaže da su štamparske greške bezazlene?), a onaj 39 uF kondenzator je trebao da bude 3.9 uF - tačka se izgubila u vremenu, prostoru ili transportu. U svakom slučaju, Apple Macintosh 512 KB je oživeo, pogotovo kada smo ga nahranili operativnim sistemom. A tada sam ustanovio da je poslednji fajl na hard disku bio kreiran još 1987. i da je na njemu bilo podosta "džombometara" iz tog vremena.
Ubrzo je miš počeo da se kvari: optokapleri su mu prestareli, pa nije bilo druge nego da ih menjam. Da ne dužim, priča o mišu se završila tako što je jedan vojnik kupio običnog PC miša (Mitsumi), pa sam mu ja izvadio kompletnu elektronsku utrobu, napravio novu štampanu ploču, zalemio šta treba, ubacio unutra i... to još uvek radi, a čak može i da se podešava! Naravno, taj deo operacije nije išao tako brzo kao što izgleda dok se čita ovaj pasus, ali šta je u vojsci vreme...
I tako, Apple Macintosh 512K sada predano služi VJ, zamenjujuži staru pisažu mašinu i preuzimajuži mnogo administrativnih poslova, tako da je posao četnog evidentičara (tj. žate) znatno lakši. Na njemu se uglavnom koristi Microsoft Word i Excel (ovaj drugi zauzima ogromnih 341 KB) koji u potpunosti ispunjavaju sve žatine potrebe - savršena sprava! Zanimljiv je i podatak da pomenuti programi rade gotovo jednako brzo kao i novi Microsoft programi na novim Pentium-ima - znam da novi programi imaju mnogo više mogužnosti i da lepše izgledaju, ali tu ipak nešto škripi. Računari sve brži, programi sve veži, a posao se i dalje obavlja jednako sporo. Samo nek' je računar ispravan...
|
