Bez straha od letenja

    Na računarima se ne igram... dobro, možda malo, po sat dva, tek da se oslobodim stresa na kraju dana. Uostalom, na mom računaru i nema neke prave igre, tu su samo one četiri iz Windows-a... i Flight Simulator.

    Želja da upravljam letelicom oduvek me je privlačila. Još u osnovnoj školi pročitao sam u "Politikinom Zabavniku" priču o jedriličarima, izrekao želju roditeljima, ali od svega nije bilo ništa. Doduše, otišao sam u aero-klub, ali kada su mi objasnili da sam previše mlad i da treba nekoliko godina vrednog asistiranja na sportskom aerodromu, prošla me je volja i tako je sve palo u zaborav. A onda sam upoznao Jovicu. On je i pre kraja gimnazije znao svoj životni put: u saobraćajne pilote i tačka! Ja, opet nisam mogao da se odlučim, vukla me je umišljena umetnička žica na jednu stranu i nasledna (ili možda usađena) sklonost ka tehnici na drugu. O letenju, osim kao o dečjem snu, nisam ni razmišljao.

    Tako bi možda i ostalo, da nije bilo Jovice i Spektruma. Prvi je, svakog petka, kada je dolazio u Beograd iz Vršca gde je Pilotska akademija, sa žarom u očima i bez daha pričao o letenju, a na drugom sam po prvi put video simulaciju vožnje aviona. Ne pitajte me kakva je bila: najbolja na svetu, bez obzira što je sa današnjeg stanovišta nerealna, sa očajnom grafikom.

    Vreme je odmicalo, a Jovica i ja smo napredovali u pilotaži. On je školski avion zamenio pravim putničkim, a ja sam se dokopao PC-ja i Microsoft Flight Simulator-a. Verovatno to i ne bi bilo za priču, da se ne radi o prvom i zasad jedinom programu za koji sam se "zapalio". Najpre sam se, "dobrotom" uhodanih tokova softvera, dočepao verzije 3 koja me je prosto zaludela. Naročit utisak na mene je ostavila napomena da se ovaj simulator može da koristi u osnovnoj obuci pilota. Ali, kako savladati sve opcije kada uputstva nema? Sećam se da su noći otišle u nepovrat samo da bi se popisale komande programa, a bili su potrebni meseci dok sam se odmakao od aerodroma. O teoriji leta nisam ništa znao, a Jovicu nisam hteo da pitam - ipak, radi se o časti do koje svi držimo. Nije me, naravno, strah od neznanja, nego od toga što će svi u društvu videti da nemam pojma, a dane gubim za računarom. Takav luksuz sebi nisam mogao da dozvolim.

    Jednog dana, ranih devedesetih, put me je odveo u inostranstvo. Šetajući prostranom avenijom ugledao sam prodavnicu računara, a u njoj milina: nedostaje samo od ptice mleko. U džepu imam novac odvojen da kupim knjige i diskete, pa uđoh u hram izobilja nameran da pare pametno potrošim. I tada ugledah na rafu plavo-belu kutiju sa natpisom Flight Simulator 4. Košta pravo malo bogatsvo, ali ko će da odoli. Brzo se preračunavam, ako smanjim obroke i promenim hotel... Na kraju su pametna knjiga i kutija disketa vraćene na mesto, a u rukama je bila davno priželjkivana igra. Kasirki sam sigurno izgledao čudno, pošto sam novac vadio iz više pregrada, odvajajući od suma predviđenih za hranu, hotel, sitan provod i još sitnije kupovine.

    Tako sam došao do nove verzije (manje važno) i do originalnog uputstva (veoma važno). U paketu su bile priložene mape uz koje ću se lakše snalaziti u prostoru. Već iste noći sam dva puta uzastopce pročitao uputstvo od korica do korica (uostalom, šta je stotinak stana) i jedva dočekao da stignem kući. Zapravo, već u avionu koji me je nosio ka Beogradu osetio sam da znam više o letenju: nosa pripijenog uz prozor, posmatrao sam kako se pomeraju komandne površine na krilima i sam sebi, onako važan, tumačio šta pilot trenutno radi.

    O instalaciji i ostalim tricama neću pričati, mnogo je važnije da sam od tada postao totalni ovisnik o Flight Simulator-u. Jovica je uporno skupljao i donosio mi islužene i nevažeće letačke mape; meni su bile dobre, ali od njih je bila slaba korist, pošto verzija programa koju sam imao nije poznavala Evropu, već samo Severnu Ameriku, a moj snabdevač uporno me je zasipao kartama Starog kontinenta.

    I ovaj moj sakupljački period verovatno ne bi imao ploda da nije stigao Flight Simulator za Windows 95, a sa njim cela planeta na dlanu. Sreći nije bilo kraja, a i Jovica je morao da se prinudno prizemlji na neko vreme, pošto JAT gotovo da nije leteo, pa se i on latio programa. Kaže da to nije ono pravo, ali kad nema boljeg... Tako smo porodična druženja pretvorili u svojevrsni ritual: najpre plenarno zasedanje (porodice na okupu, svi za stolom uz priče i večeru), a potom rad po komisijama (nas dvojica negde na 30.000 fita u Boingu 737 ili lirdžetu, a supruge uz kafu na drugom kraju sobe). Jedini problem nastaje kada moramo da sklonimo mape, kako bi se iznela tacna sa sitnim kolačima, ali mi kao pravi džentlmeni uvek popustimo. Nije što volimo slatkiše, to nema nikakve veze.

    Iako mi je računar na kome pišem sasvim dovoljan za posao, stalno razmišljam da ga zamenim boljim, na kome će simulacija letenja biti još uverljivija. Nije da se igram, daleko od toga - samo opuštam nerve pred spavanje kako bi se oslobodio stresa. A i veština koju stičem će, nikad se ne zna, možda dobro doći jednog dana. U meni i dalje živi dete koje bi htelo da, barem jednom u životu, provoza pravi avion...