  |
   |
|
|
| Vesna Milošević |
|
Daleke 1988. godine dobila sam svoj prvi računar - XT sa monohromatskim monitorom, za današnje pojmove beskrajno spor i premale memorije, a prva računarska igra sa kojom sam se srela bio je (razume se) Tetris. Brzo mi je dosadio, ali je odmah stiglo osveženje u vidu verzije koja je omogućavala igru više ljudi istovremeno. Tiskajući se na jednoj tastaturi, pokušavala sam da suigraču "smestim" što više dodatnih redova, koje smo zvali smeće. Bilo je tu grubih reči i svađe, ali to je samo činilo igru zanimljivijom. Tetris je brzo zamenjen malom macom koja je skakutala po ogradama i upadala u stanove - svaki prozor predstavljao je neku novu podigru, a padanje na trotoar značilo je kraj, jer su ljuti psi-lutalice vrebali.
Malo zanimljivija bila je igra Carmen, gde ste u ulozi detektiva obilazili svet i hvatali kradljivce nakita i umetničkih dela. Svaki rešeni slučaj vodio vas je ka višem činu, a kraj igre označavao je ulazak u Hol Slavnih. Grafika ove igre je i za to vreme bila loša, ali me je uveseljavao čikica koji je trčkao po ekranu i hvatao zločince. A onda se sve promenilo: igrice su, zajedno sa mojim računarom, otišle kod mog malog rođaka, a ja sam krenula na fakultet i nabavila novi računar - 386 laptop sa 2 MB memorije i hard diskom od 80 MB. On je sam po sebi bio atrakcija: u odnosu na ostale računare te vrste, bio je neočekivano mali i lak. Nekako u isto vreme, u moje društvo stigla je igra avantura CountDown. Pošto uputstvo za upotrebu nije postojalo, a nije bilo Interneta da ga potražimo, sate smo provodili pokušavajući da shvatimo šta uopšte treba uraditi. Zaplet je počinjao u ludnici (!), gde je glavni junak, tajni agent, bio zatvoren sa delimičnom amnezijom i neumoljivim stražarom. Grafička rešenja nisu bila baš najbolja (premda su važila za revolucionarna - svi smo bili fascinirani izgledom) - morali ste beskonačno da klikćete po ekranu ne biste li otkrili koju stvar možete da uzmete i stavite u džep ili kako da komunicirate sa "simpatičnim čikom" koji je stajao ispred vrata. Dotična osoba je bila voljna za priču, ali trebalo je naći temu koja će ga dovoljno zaiteresovati i omogućiti vam da napustite prostoriju. Kako su nam školske obaveze i gradski saobraćaj smetali da ostanemo do kasno u noć i rešavamo problem, a raspored časova nam je ličio na švajcarski sir, došli smo do genijalne ideje da ja sa sobom nosim računar i da vreme između predavanja popunimo igrom. Naravno, to je rezultovalo sve većim brojem ljudi koji su se udubljivali u problem pod imenom "izaći iz ludnice". Nakon nekoliko dana, shvatili smo da se naš drugar-stražar bavi proučavanjem insekata. Kako u svakoj poštenoj zdravstvenoj ustanovi postoji veliki izbor ovih stvorenja, komunikacija i razmena su bili uspostavljeni. Ali kako se iskobeljati iz lavirinta hodnika i naći prostoriju u kojoj se ne nalazi lekar, kako izbeći sve zdravstvene radnike na hodniku i na kraju kako napustiti samu zgradu? Imali smo posebnu svesku u koju smo ucrtavali sve potrebne putanje, sve prostorije važne za izlazak iz krize i potrebne fraze koje treba izgovoriti. Postojalo je par dijaloga koje ste mogli da upražnjavate, ali samo pravi vam je obezbeđivao slobodan prolaz. Po izlasku iz ludnice, čekalo vas je rešavanje pravog problema: trebalo je naći bombu koju su postavli teroristi i deaktivirati je na vreme. Ipak, išlo je prilično glatko: kontakti sa drugim agentima, nalaženje šifri u razgovoru i mesta na kojima ste mogli da se sretnete sa njima. Kao i u svakom akcionom filmu, očekivala nas je luda vožnja kolima i sastanci u mračnim haustorima... Mnogo ljudi davalo je i mnogo ideja, a prava je šteta što neke od njih nisu sačuvane, jer bi verovatno poslužile za neku od sledećih verzija. Za važnu aktivnost napuštanja ludnice i spasavanja sveta koristili smo kancelariju planinarskog društva Rtanj, u kome sam tih godina radila, tako da su se sa predlozima javljali i ljudi koji su dolazili da dobiju neke informacije u vezi skijanja i koji nisu bili upućeni u problematiku. Neki od njih bi ostali i po pola sata, sa namerom da nam pomognu. Istina je bila da su nas samo dekoncentrisali, pa smo najzad počeli da zaključavamo kancelariju, ne bismo li obezbedili malo mira. Najzad je došao trenutak obračuna: bomba je nađena, ali kako je onesposobiti? Na njoj je postojao displej sa šifrom, ali je trebalo preseći i neizbežne žice. Napetost je rasla, kraj je bio blizu i trebalo je paziti da se sada ne pogreši. I onda - uspeh - sve je bilo gotovo, naš tajni agent je, kao pravi Džems Bond, spasao narod, grad i zemlju, a mi smo otišli u KST da, uz hladnu koka-kolu, proslavimo uspeh... Dugo smo posle toga živeli od stare slave, dajući uputstva ljudima koji su se zarazili ovom avanturom - najzad, prvi smo došli do rešenja! No, ispitni rokovi su se bližili, a nama je ostalo samo sećanje na "mega žurku koja je razorila planetu". Posle ovoga, nijedna igra mi nije privukla toliko pažnju i oduzela toliko vrema, pa čak ni TieFighter, u kome sam za zadovoljstvom glumila loše momke, boreći se protiv dobrog i finog Luka Skajvokera... |
 |
     |
|
|
||
   |