Zašto smo usporili?

    Prelistajte računarske časopise koji su izašli tokom 1998. i 1999. godine i pokušajte da izdvojite velike pomake u industriji. Začudićete se koliko je lista kratka: nije bilo nove generacije procesora, već godinu ipo dana Intel BX ploče su osnova svih snažnijih personalnih računara, Windows 98 je tek "prepakovani" Windows 95, NT 5 kasni, jedino je Office 2000 napravio pomak na tržištu poslovnih aplikacija... a i taj pomak je od skromnog značaja za one kojima intranet nije osnova poslovanja.

    Bilo bi nepravedno ne pomenuti i neke značajne događaje: cene računara su pale, pre svega zahvaljujući promociji Intel Celeron procesora, 3D grafičke kartice su se probile do najšireg kruga korisnika, diskovi su dostigli dvadesetak gigabajta uz smešno niske cene, DVD polako ali postojano potiskuje CD... Ostaje još da napišete kada su se ti pomaci desili - bojim se da će na većini stajati nalepnica iz 1998. godine, koja je i sama bila "usporenje" u odnosu na 1997, "Pentium II godinu". Na kraju će neki skeptik reći da će 1999. biti zapamćena samo po skoku cena memorija. Da li to računarska industrija polako usporava korak?

Bilo je prebrzo...

    Ako usvojimo pretpostavku da je korak usporen, treba to usporenje objasniti. Najbezbednije je lakonski odgovoriti da je računarska industrija godinama išla napred prebrzo, praveći sebi (dugoročno gledano) medveđu uslugu u poslovnom smislu. Iz godine u godinu novi procesori, čipovi i programi su se smenjivali na tržištu, a stari proizvodi su odlazili "u penziju" mnogo pre nego što tu penziju "zarade". Poslovna logika je neumoljiva: da biste finansirali istraživanje i razvoj i tako došli do novog proizvoda, morate na tržištu imati jednu ili dve prethodne generacije proizvoda koji donose novac.

    Grčevita borba sa konkurencijom nateruje firme da pre vremena plasiraju nove generacije proizvoda, koji su slabo testirani, sa neprijatnim bagovima. Srećom, kompjuterska populacija je, iz razloga koje niko nije uspeo da objasni, neprirodno spremna da takve proizvode trpi (zamislite svet u kome bi automobili bili "pouzdani" koliko i računari, ili građevinski projekti "pouzdani" koliko programi). Možda ozbiljniji problem je to što izbacivanjem novog proizvoda pre vremena gubite novac koji su stari proizvodi mogli da vam donesu. Tako troškovi za istraživanje i razvoj stalno rastu, a prihodi su konstantni, što ne može beskonačno da traje.

    Kako su računarske firme do sada izdržavale brzu smenu generacija i tako velika ulaganja u istraživanje i razvoj (R&D)? Pre svega zahvaljujući dobrim odnosima sa javnošću (PR) i neverovatnim očekivanjima rasta. Akcije računarskih firmi su munjevito rasle, berza je bila spremna da ulaže mnogo novca u njih, pa je stalnom dokapitalizacijom stvaran "živ" novac. Taj proces nije prestao, ali se malo pomerio: sada status "generatora inovacija" imaju pre svega kompanije koje su na ovaj ili onaj način vezane za Internet, pa tako jedan Yahoo može sebi da dozvoli da po završnom računu gubi novac, a da mu akcije idu "nebu pod oblake". Pošto slobodnog novca nema beskonačno mnogo, kanali finansiranja "klasičnih" proizvođača hardvera i softvera su postali nešto uži, što može izazvati određeno usporenje.

... ili je postalo prekomplikovano?

    Analize poslovnih izveštaja giganata računarske industrije ipak ne pokazuje pad investicija u razvoj, tako da razloge za usporenje moramo tražiti (i) na drugim mestima. Sklon sam da verujem da je glavni problem u tome što je razvoj softvera zapao u ćorsokak: operativni sistemi i poslovni programi postali su toliko složeni da ih je nemoguće finalizovati. Sećate li se onog trik problema: ako dva čoveka mogu (bez pomagala) da podignu ploču tešku 160 kilograma, koliko je ljudi potrebno za podizanje ploče teške 16 tona? Lako ćete izračunati, ali se pokazuje da 200 ljudi ne može da se poređa oko i ispod ploče, jer jedni drugima smetaju; možete dovesti i hiljadu ljudi, ali oni ploču od 16 tona neće moći da podignu. Izgleda da je ploča zvana Windows 2000, uz mnogo zakašnjenja, nekako i podignuta, ali je pitanje da li će Windows 2002 moći da se napravi, bez obzira na broj programera angažovan na projektu.

    Softverska industrija takve krize obično rešava pomeranjem rokova i smanjenjem zahteva. Sećate li se priče o "sledećem" NT-u koji je nosio ime Cairo i bio u razvoju kada je promovisan Windows 95? U međuvremenu je najpre rečeno da (godinu dana kasnije finalizovani) Windows NT 4 "nije baš Cairo", ali da će NT 5 to biti. Danas Cairo i njegov distribuirani fajl sistem više niko ne pominje; NT 5, kasnije preimenovan u Windows 2000, kao glavni novitet donosi direktorijumske servise, viđene u Novell NetWare-u pre četiri godine. Ne kažem to da bih umanjio značaj novog Windows-a - to je, prema svemu što sam video, izvanredan proizvod koji će brzo naći mesto kako na serverima tako i na radnim stanicama. Ali, to nije Cairo, a snovi kojim su nas čelnici računarske industrije godinama zasipali i dalje ostaju u zemlji bajki. Zato se sa pravom može postaviti pitanje: da li je Cairo ona ploča od 16 tona koja nikada neće moći da bude podignuta?

    Nada leži u onoj frazi bez pomagala - "dajte mi oslonac (valjda i polugu) pa ću podići Zemlju". Softverska industrija je i ranije izlazila iz krize pronalazeći nove alate: velika softverska kriza iz sedamdesetih prevaziđena je osmišljavanjem strukturiranog programiranja, dok je kriza iz kasnih osamdesetih "porodila" objektno programiranje. Microsoft je tada uspeo da stvori tehološku osnovu proizvodnje grafičkih operativnih sistema, ali je i ta tehologija sada blizu svojih granica. Potrebno nam je nešto novo, što se nažalost još ne nazire. Ali zaključak je jasan: tek kada softverska industrija reši svoje probleme i zatraži nove generacije hardvera koje će biti neophodne za podršku novih, suštinski boljih servisa, sve će ponovo krenuti napred brzinom na koju smo navikli.