Karike koje nedostaju

    Čak ni najbolji biolozi ne mogu da se pohvale da znaju sve o životinjskom svetu koji nas okružuje. Iako je veliki broj životinjskih vrsta izumro ili je pred izumiranjem, izvestni broj vrsta još uvek se vodi kao neotkriven. Neke od tih životinja deo su mitologije – povremeno se jave očevici, ali oficijelna nauka ne priznaje njihovo postojanje. To ne mora da bude konačna presuda – poznato je da su velike gorile kao vrsta otkrivene tek početkom ovoga veka, a da su u morima oko Južne Afrike pronađene vrste riba za koje se verovalo da su izumrle pre skoro 60 miliona godina. I pored toga, kriptozologija ostaje nezvanična nauka, ali istraživači širom sveta imaju pune ruke posla: tasmanijski tigar, džinovske ajkule, Jeti i čudovište iz Lok Nesa, stalna su tema njihovih radova. Da li oni postoje, pitanje je koje već decenijama ne dobija konačni odgovor.

Jezero krije tajnu

    U brdima Škotske, u jezeru dubokom 230 metara, jedno čudovište već vekovima budi maštu čitavog sveta. Prvi put je viđeno 565. godine, ali „pravi“ očevici javili su se tek aprila 1933. godine, kada je bračni par Mackay izjavio da su u jezeru primetili ogromno biće neobičnog oblika. Prvi dokaz je došao 1934, u vidu fotografije bića, koja je pokrenula i one naučnike koji nisu verovali izjavama svedoka. Tokom narednih godina ljudi su se javljali sa pričama i fotografijama, ali ništa od toga nije potvrđeno kao autentično. Nuđene su velike nagrade (pre II svetskog rata nagrada je bila 20,000 funti), što bi mogao biti glavni razlog tolikog broja svedoka. Čak ni tokom rata, Nessie nije mirovala, vojnici su je viđali, ali mnogo ređe nego u mirnodobskim vremenima. Tek početkom osamdesetih godina, napravljena je prava potraga uz korišćenje savremene tehnologije.

    Prvo iznenađenje na koje su naišli istraživači bilo je dubina jezera, znatno veća od očekivane, kao i mreža podvodnih pećina koje su potpuno neistražene. Nalazi ove i njoj sličnih ekspedicija, objavljeni su na zvaničnom sajtu www.nessie.co.uk. Opcija Searching for Nessie daje detaljni opis svih pretraga i registrovanih fotografija, mapu jezera kao i crteže očevidaca, potkrepljene opisom „bliskog susreta“. Za one koji misle da ljudsko oko može da prevari i da fotografija može da uhvati čudne igre svetlosti, tu su snimci sa sonara koji potvrđuju rezultate istraživanja, zajedno sa datumom kada je snimak napravljen.

    Lista je potkrepljena i rezultatima manje uspešnih ekspedicija, objavljeni su datumi kada se šta dešavalo, koja je oprema korištena, koji naučnici su učestvovali i šta je bio cilj istraživanja. O popularnosti ovoga čudovišta govori i činjenica da postoji klub obožavatelja u kome možete da oslušnete priče o dogodovštinama sa Nesi – ako vam se dopadnu, učlanite se u klub! Možete čak i poslati e-mail „aždaji“ ili se priključiti nekoj od pričaonica koje čine ovu prezentaciju.

    Prezentacija www.pbs.org/wgbh/nova/lochness urađena je znatno ozbiljnije. Za početak, možete se upoznati sa životinjama za koje se doskora verovalo da su samo deo legende. Nepoznate životinje i dalje se pojavljuju, uglavnom u udaljenim i tropskim krajevima, a istraživači celoga sveta pokušavaju da pronađu čvrste dokaze o njihovom postojanju. U Ugandi je tako pronađena nova vrsta koja je (po opisu urođenika) predstavljala kombinacija poznatih životinjskih vrsta. Biolog koji se nalazio u ekspediciji nije verovao u njeno postojanje dok mu lokalno stanovništvo nije pokazalo kožu životinje koja je bila veća od antilope, samo bez rogova, sa ušima nešto većim nego što ima magarac i nogama koje imaju šaru poput zebre.

Na leđima (virtuelne?) zveri

    Lista vrsta koje su otkrivene u novije vreme, sa fotografijama i kratkim objašnjenjem, data je na samom ulazu u sajt. Prikazane su džinovske pande, pigmejski nilski konji, najveći gušteri na svetu, ali i vrste poput velike ajkule čije je postojanje potvrđeno 1976. godine ili jedne vrste papkara za koju je tek 1990 dokazano da postoji. Pravilo kojim se vode ljudi koji istražuju ovaj skriveni svet glasi: ako ih ne vidiš, ne znači da ne postoje.

    Priča o slavnoj Nesi je ovde daleko detaljnija nego na zvaničnoj prezentaciji. Prvi dokazi o njenom postojanju pojavili su se na crtežima koji se nalaze u pećinama oko jezera: na zidovima su uklesani segmenti svakodnevnog života ljudi iz tog vremena, a među životinjama koje se mogu videti nalazi se i jedna koja je nama danas nepoznata. U legendama možemo da čitamo priče o vodenim konjima (kako su ih tada zvali) koji su otimali decu. Po priči, oni bi namamili dete tako što bi mu nudili da se vozi na njihovim leđima, a onda bi se njegove ruke zalepile za leđa zveri i ona bi otplovila u nepoznatom pravcu.

    Broj očevidaca počeo je da se uvećava 1933. godine, kada je napravljen put na severnoj strani jezera koja je do tada bila nepristupačna. Zabeleženo je čak 4,000 izjava, među kojima i izjave advokata, sveštenika, učitelja, policajaca, pa čak i jedan dobitnik Nobelove nagrade. Svedočenja ljudi različitih profila, koji su videli istu stvar, navela su istraživače da ozbiljno krenu u potragu za dokazima o postojanju čudovišta. 1958. godine organizovane su četiri zasebne ekspedicije – jednu je organizovao BBC, a ostale tri britanska univerziteta Oksford, Kembridž i Birmingem. Niko od njih nije našao konačni dokaz, ali su svi registrovali kretnje na velikoj dubini; analizom je ustanovljeno da se radi o nekom živom biću. Neki su čak mislili da se radi o davno izumrlom Plesiosaurusu, ali zoolozi tu teoriju nisu uzeli u obzir. Mnogi ljudi su pokušavali da iskoriste slavu Nesi da bi se sami proslavili, ali je većina pre ili kasnije otkrivena. Naći ćete diskusiju (i istinu) o najpoznatijoj slici koja je ikada napravljena i za koju se ispostavilo da je lažna.

    Prezentacija na adresi www.lockness.scotland.net bavi se istim problemom na opušteniji način: sve što pogledate veselo je i šareno, a glavna tema su turističke atrakcije jezera. Trenutno je aktuelna devojka koja namerava da prepliva čitavo jezero i postavi novi svetski rekord. Možete da joj pošaljete poruku podrške, pratite njene pripreme ili da vidite rezultate njenog truda. Turistička ponuda ovog kraja veoma lepo je predstavljena, sa listom pansiona i njihovim cenama, a oni kojima je Škotska daleko mogu da pošalju rođacima ili prijateljima elektronsku razglednicu.

    Očigledno se čitav tim stručnjaka bavi marketinškim pokrivanjem ove turističke atrakcije. Oni animiraju ljude u Engleskoj i svetu, snimaju filmove i daju dozvole da se neki igrani ili dokumentarni film snimi u Nesinom okruženju.

Stidljivi i nežni

    Za razliku od opasne Nesi, Jetiji su stidljive i nežne životinje. Ovo stvorenje se u raznim zemljama različito zove: na Himalajima je Jeti, u Americi BigFoot, u Portoriku Chupacabra. Opisi očevidaca su veoma slični, ali se i pored toga smatra da bi moglo postojati više vrsta. Prvi put se za njih čulo u indijanskim legendama, a prvi beli čovek koji je prijavio susret sa Jetijem je viking Lief Erikson. Naučnici imaju različita mišljenja o poreklu Jetija: neki smatraju da on predstavlja kariku koja nedostaje u našoj evoluciji, dok su drugi mišljenja da su to obični primati kod kojih nema ničeg misterioznog.

    Na prezentaciji www.mindspring.com/~crypto/home.htm osim Big Foot-a srećete i tasmanijskog tigra, o kome se još uvek malo zna. Posebni link vodi u svet morskih čudovišta, misterioznih velikih mačaka, gigantskih ajkula ili u divljinu vijetnamskih šuma u kojima, kako se veruje, egzistira čitav niz nepoznatih životinjskih vrsta. Kao malo detaljniju preporučujem prezentaciju koja je posvećena samo BigFoot-u: www.netcom.uk.co.uk/~rfthomas/bigfoot.html. Očevici Jetija opisuju kao biće visoko od 2 do 2.5 metra, koje hoda na dve noge, ima telo potpuno prekriveno dlakom i teži od 200 do 350 kilograma. Postoji veliki broj dokaza postojanja ovakve životinje: autentični (?) otisci stopala pokazuju da životinja ima fleksibilno stopalo, a u blatu je ostajala šara koja govori da je u pitanju biće koje ima kožu sličnu našoj.

    Analiza veličine otiska sa raznih krajeva sveta ukazuje na to da se radi o istom biću – neko ko bi poželeo da na ovaj način prevari nauku morao bi se dobro potruditi. Raspon koraka, dubina otiska, način na koji je napravljen otisak, poklapaju se sa opisima samoga bića. Napravljene su i fotografije, ali se u njihovu tačnost sumnja. I pored dilema, kao najpoznatija se uzima fotografija iz 1968. godine. 1884. je prijavljen prvi susret sa Jetijem u Britanskoj Kolumbiji, a 1924. godine rudari u Americi ubili su biće koje liči na njega, ali je iste večeri njihova kabina kamenovana, a plen nestao.

    Za razliku od primeraka viđenih u Americi i Aziji, Jeti iz Portorika, po imenu Chupcabra, više podseća na narodno predanje. Očevici ne mogu da se slože oko toga kako on izgleda i kojoj bi vrsti mogao da pripada. Neki tvrde da je reč o biću sa druge planete, neki kažu da liči na kengura, a neki da je sličniji panteru. Jedino u čemu se slažu je da se hrani krvlju domaćih životinja i da nikada ne napada čoveka. Izveštaji koji govore o njemu vezani su za misteriozne smrti ovaca, koza, pasa i drugih životinja koje čovek odgaja. Navedeno je i da ga smatraju inteligentnim, spretnim kada se treba sakriti, ali se pominju i takve „činjenice“ kao što je sposobnost letenja, koja im omogućava da se brzo udalje sa mesta počinjenog pomora.

    Chupcabra, kažu upućeni, živi u dobro organizovanoj zajednici i to u pećinama. Broj prijava se poslednjih godina bitno povećao iz za sada nepoznatih razloga. Neke teorije idu toliko daleko da pojavu ovoga bića povezuju sa velikim brojem američkih baza u kojima se vrše razni naučni eksperimenti na životinjama ili se smatra da je u pitanju neka zavera Vlade. U svakom slučaju, deluje više kao tema za X-Files, nego za nauku.

Pola čovek, pola koza

    Goatman je biće slično Chupacabra-i – pogledajte prezentaciju www.princeton.edu/~accion/chupa.html. Priča o njegovom poreklu pre priliči horor filmovima nego teoriji o neotkrivenoj vrsti. Po toj priči, u pitanju je naučnik koji je eksperimentisao na kozama. Jednoga dana nešto nije krenulo kako valja, pa se čovek pretvorio u čudovište nalik na kozu. Razvio je mržnju prema ljudima, pa je prijavljeno da je uništio sve automobile na parkingu instituta u kom je radio. Biće na slici liči na Pana, junaka iz Grčke mitologije koji se javlja i kod starih Rimljana. Linkovi vode na prezentacije koje se udaljavaju od teme i govore o bićima koja su došla iz svemira i nastanila našu planetu.

    Ma koliko sve ovo zvučalo čudno i lažno, potraga za nepoznatim životinjama nikako nije gubljenje vremena. Neke od njih uspešno se skrivaju u morskim dubinama, neprohodnim prašumama ili u oblastima koje su čoveku nepogodne za život, neke bivaju primećene samo od lokalnog stanovništva koje ih pominje u legendama, a neke će možda zauvek ostati neotkrivene. Dok ih naučnici traže, na nama je da se razonodimo i razveselimo uz priče i teorije, od koji je većina tek materijal za SF filmove...