Ponovo u svetu

    Poslednju nedelju septembra proveo sam u Beogradu - već posle nekoliko dana prestao sam da se čudim kad sretnem nekog prijatelja koji živi u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji, Zapadnoj Evropi... Razgovor je uglavnom počinjao na isti način: pošto nam ne dopuštaju da glasamo u ambasadama, došli smo da glasamo u Jugoslaviji, verujući u promene koje će našoj rodbini omogućiti normalan život, a nama poslovnu saradnju sa firmama u domovini. Nismo se uzalud nadali: Srbija je krenula novim putem i sada se samo postavlja pitanje kako entuzijazam što brže i što bolje iskoristiti.

Modus operandi

   Ako postoji jedan izraz koji karakteriše kompjutersku industriju, onda taj izraz glasi brze promene. Računarske firme spremne su da gotovo trenutno reaguju na ukazanu priliku, a nivo raspoloživog investicionog kapitala je dovoljan da se donese odluka o ulasku na svako novo tržište - ni jedna zemlja nije toliko mala da se u njoj ne bi moglo zaraditi na prodaji računara, prateće opreme i programa. A Srbija i Crna Gora nikako ne predstavljaju sasvim malo tržište - privreda treba da se modernizuje i uključi u globalne tokove, dakle biće potrebno mnogo kompjutera!

    Nevolja po nas je u tome što su kompjuterske firme veoma dobro proučile i u praksi isprobale osvajanje tržišta drugih zemalja Istočne Evrope i usavršile načine kako se prostor osvaja uz minimum uloženog kapitala. Ulazeći na tržište Poljske, (tadašnje) Čehoslovačke, Mađarske i (naročito) Rusije, kompjuterski giganti su otvarali velika predstavništva, priređivali glamurozne prijeme i zapošljavali mnogo lokalnih stručnjaka. Moguće je da će neka od kompanija na takav način "napasti" i Jugoslaviju (mogao bi to da bude Microsoft), ali će se većina opredeliti za pristup nižeg nivoa - imenovanje ovlašćenih predstavnika. Traženje predstavnika među uspešnim YU firmama odgovara principalima: na taj način se minimizuju neophodna ulaganja, dobar deo rizika se prebacuje na lokalnog partnera, a ako tih partnera ima više (što je, recimo, praksa firme Hewlett-Packard), oni se međusobno takmiče kako bi dobili bolje uslove nabavke opreme, pa su veoma motivisani da ulažu u marketing i prateće delatnosti neophodne da bi se kupljena oprema brzo rasprodala. Principal će, naravno, biti spreman na neophodna ulaganja, ali će biti pošteđen većine lokalnih problema sa poslovnim prostorom, osobljem, propisima... jednom rečju, onim što stručnjaci za globalni marketing ironično zovu "urođeničkim običajima".

    Najviše šansi da dobiju atraktivna zastupništva imaju velike računarske firme koje su se i u prethodnom periodu istakle sposobnošću da uspešno posluju, čak i na zatvorenom tržištu. Mnogi poslovni kontakti koji su već bili uspostavljeni će se sasvim prirodno produžiti, ali principali neće žuriti da "po automatizmu" produže ugovore pre nego što pogledaju šta se još nudi. Tamo gde procene da je to isplativo, otkupiće lokalnu firmu, ali ne 100% njenih akcija. Uobičajen postupak je da stranac otkupi 30 ili 51% kapitala, ali uz uslov da se veći deo tako dobijenog novca investira u širenje firme. Tako YU firma dobija kapital za neophodnu reorganizaciju i tržišni prodor, ali je bivši vlasnik (sada suvlasnik) i dalje zainteresovan da "krvavo" radi kako bi u što kraćem roku zaradio što više.

    Važan uslov za dolazak računarskih firmi na YU tržište biće konsolidacija pravnog sistema, kao i otvaranje banaka koje će sa jedne strane moći da proprate investicije, a sa druge da stvore infrastrukturu za sve vrste elektronskog poslovanja. Tu pre svega mislim na komunikacionu infrastrukturu svake vrste, od puteva do telefonskih linija. Biće potrebna velika ulaganja u te oblasti i Zapadne firme će na ta ulaganja biti spremne, naravno ako im se na pravi način ponude koncesije.

Posao za stručnjake

   Jugoslovenski računarski stručnjaci naći će se u veoma povoljnoj poziciji. Mnogo ljudi je otišlo u svet, pa će oni koji su ostali, pod uslovom da su spremni da uče, lako naći posao i biti veoma pristojno plaćeni. Dobro će proći i administrativno osoblje koje poznaje engleski jezik, dok će profesionalni prevodioci verovatno pomisliti da su pronašli zlatni rudnik. Slične pojave su već viđene u drugim zemljama, recimo u Mađarskoj ili Bosni i Hercegovini - stranim firmama je bilo potrebno mnogo lokalne radne snage, pa su se sposobni stručnjaci veoma dobro "uhlebili". Možda će uslovi biti toliko dobri da će se i emigranti polako vraćati kući.

    Manje jugoslovenske firme će biti u nevolji jer neće moći dovoljno da plate postojeće kadrove, koji će biti u jakom iskušenju da pređu u neku stranu firmu. Zato će morati da dođe do diferencijacije - neki od vlasnika malih firmi postaće uspešni konsultanti radeći "na sat" ili po projektu, dok će druge firme morati da se integrišu, kako bi parirale sve oštrijoj tržišnoj konkurenciji.

    Poseban značaj imaće računarsko obrazovanje, ne samo kroz klasične školske institucije, već i kroz kurseve koji se bave konkretnim operativnim sistemima ili programskim paketima. Po ko zna koji put će se pokazati da računarska industrija nudi mnogo, ali samo onima koji su spremni da mnogo i ulože, pre svega u svoje znanje.