Virtuelni Jar Jar

    Oktobra 1995. pisao sam o poseti MIT Media laboratoriji i njihovim science fiction projektima virtuelne realnosti. Razvoj tih projekata trebalo je da dovede do kompjuterske sinteze ljudskih likova na platnu, pa sam tekst završio pitanjem "kada će svako moći da snimi film u kome će glavnu mušku ulogu igrati on sam, dok će glavnu žensku ulogu poveriti virtuelnoj Šeron Stoun"? (pogledajte tekst Virtuelna Šeron, "PC #8") Za četiri godine stvari su sjajno napredovale u predviđenom smeru - jedan lik je uspešno sintetizovan. To, doduše, nije Šeron Stoun, već buljavi čovekoliki gušter, a posao ne može da obavi svako, već samo vrhunski stručnjaci Lucasfilm-a. Ali jednog dana...

Granice se pomeraju

    Mnogi ljudi su snimali dobre filmove, ali je malo onih koji su usmeravali filmsku umetnost u novom pravcu. Jedan od takvih je nesumnjivo George Lucas, koji je trilogijom Star Wars premestio naučnu fantastiku sa margina u sam centar Holivuda. Posle njega, filmske bajke za odrasle postale su izvor uspeha i novca, na koje se naslonila čitava prateća industrija: "Park iz doba Jura", "Terminator", "Dan nezavisnosti", "Godzila" i ostali hitovi koji su "okrenuli" milijarde dolara samo su išli putem koji su "Ratovi zvezda" trasirali.

    Uz simpatičnu, neobaveznu priču i mnogo akcije, uspeh Lukasovih filmova zasniva se i na specijalnim efektima koji stvaraju virtuelni svet iz naših snova. Nekada su korišćene makete, danas se koriste računari, ali gledalac koji plati kartu za novi Lukasov film uvek očekuje specijalne efekte koje niko do tada nije video. Takav gledalac će, kako kaže kolumnista časopisa PC Magazine Bill Machrone, biti oduževljen što, gledajući Phantom Menace, ne posmatra samo film, već stvaranje istorije filma. Priča je možda malo haotična, ali su specijalni efekti izuzetni: jedna od "glavnih sporednih uloga" je poverena virtuelnom liku, simpatičnom čovekolikom vodozemcu koji se zove Jar Jar Binks. Lukas ga je dizajnirao tako da svakome bude jasno da se ne radi o čoveku u kostimu reptila, a savršeni pokreti su van dometa bilo kakvih lutki ili robota. Jar Jar postoji samo virtuelno, kao niz jednačina pohranjenih na diskove računara Lucasfilm-a.

    Zgodna strana računara je što dobro napisan program možete pozivati više puta, menjajući samo parametre, pa je Phantom Menace prepun Jar Jarovih "rođaka", mada se virtuelna realnost ne završava na tome. Sintetizovane su i scene koje bi u "Ben Huru" zahtevale na hiljade statista: recimo, za snimanje finalne bitke između Gunganaca i armije droida nije bila potrebna ni poljana, ni statisti, ni maske, već samo računari; bitka je sintetizovana od prvog do poslednjeg kadra.

Kako sintetizovati čoveka?

    Lucasfilm uspešno stvara virtuelne vanzemaljce i robote, ali za glavne uloge i dalje mora da plaća glumce. Zašto se i njihovi likovi ne bi kompjuterski generisali? Problem je u tome što vanzemaljce retko viđamo hodajući ulicom, pa primamo zdravo za gotovo da su upravo onakvi kakve ih Lucasfilm prikaže. Nema nikakvih prepreka da se na isti način stvore virtuelni ljudi, ali njih bismo nesvesno poredili sa ljudima oko sebe, pa bi svaka nesavršenost bila u trenutku primećena. Na današnjem stupnju razvoja možemo prilično uspešno da sintetizujemo čovekov lik i pokrete, ali izrazi lica i gestovi i dalje su izvan mogućnosti kompjutera. Ili je barem njihova sinteza toliko skupa da se više isplati angažovati glumca, čak i ako se radi o nekoj uobraženoj Holivudskoj zvezdi.

    Problem se javlja i na mestu koje bi malo ko očekivao: kod sinteze glasa. Reklo bi se da je mnogo lakše generisati zvuk nego sliku, ali ta logika prestaje da važi kada se usvoje kriterijumi filmske industrije. Već pre dvadeset godina mogli smo da sintetizujemo "metalni" glas nekog kompjutera (sećate li se HAL-a?), danas možemo da sintetizujemo ubedljiv ljudski govor, ali kada bi virtuelna Vivien Leigh rekla "Oh, Ashley", žene u publici ne bi počele da vade maramice - bogatstvo preliva glasa vrhunskog glumca i dalje je van domašaja računara.

    Bez obzira na ta ograničenja, virtuelna realnost napreduje meteorskom brzinom, pre svega zbog toga što je finansiranje savršeno rešeno. Ako mislite da je bioskopska karta za neki od megahitova preskupa, pomislite da izdvajajući tu skromnu sumu pomažete razvoj računarstva i kompjuterskih nauka, a posebno veštačke inteligencije. "Donatora" je sve više, naročito otkad je Lukasu palo na pamet da Phantom Menace emituje ne samo u klasičnim bioskopima, već i u takozvanim "digitalnim bioskopima" koji u Americi niču kao pečurke posle kiše - mnogi pogledaju obe verzije, kako bi videli da li će celuloidna traka za svoj stoti rođendan otići u penziju. Razlika zbilja nije mala - DLP čipovi obezbeđuju savršenu reprodukciju, bez treperenja, ogrebotina na filmu, neravnina na platnu... niko nije zažalio što je film pogledao još jednom. Štaviše, verovatno je odlučio da kupi i Phantom Menace na DVD-u, čim se pojavi u prodavnicama.

    Uz sva sredstva koja se ovakvim "samodoprinosom" izdvoje, ne odustajem od sna o virtuelnoj Šeron Stoun u mojoj garaži. Ako Šeron do tog srećnog dana ostari, lako ćemo je podmladiti na ekranu ili čak poboljšati njene karakteristike - najzad, sve su to samo jednačine. Žena iz snova već decenijama postoji na filmskom platnu, ali uskoro ona neće postojati nigde više...