Rat je gotov, idemo dalje...

    "Da li ponovo okupljate dobrovoljce?" "Da, ali to nije ista kategorija onih dobrovoljaca sa kojima smo ratovali u prošlim ratovima. Sada intenzivno sakupljamo dobrovoljce iz redova školovanih, kompjuterski opismenjenih mladih ljudi koji govore svetske jezike, ljude sa raznim državljanstvima i ljudi koji sa raznih tačaka zemaljske kugle..." (Kapetan Dragan, proleće 1999).

    Prošlo je tačno mesec dana od završetka još jednog rata. Posle sedamdeset osam mučnih dana, prepunih straha i neizvesnosti, ratne sekire su zakopane; ne suviše duboko, nažalost, ali dovoljno da na miru možemo da razmislimo o onome što se desilo i onome što nas očekuje. I dok će neki istoričari proteklu tragediju karakterisati kao običnu vojnu avanturu velikih sila u zemlji trećeg sveta, drugi kao početak velike balkanske krize, a treći kao sveti rat, jednu činjenicu moraće da priznaju svi: protekla kriza predstavlja prvi ratni sukob u istoriji čovečanstva u kome je Internet odigrao zapaženu ulogu.

Rat i Internet

   Mada je globalna mreža korišćena i u ranijim sličnim sukobima tokom protekle decenije, tok informacija uglavnom se svodio na jednosmernu propagandu - usmeren od jačih ka slabijima. Ovog puta, Mreža je bila sastavni deo arsenala svih strana u sukobu, a njena interaktivnost došla do punog izražaja, pa su informacije potekle i u suprotnom smeru - od slabih ka jačima. Rat se po prvi put u istoriji vodio i u cyber prostoru; bio je to rat u kome su se sučeljavala mišljenja i stavovi. Vojnici tog rata bili su ljudi širokog obrazovanja, koji informacije iz medija nikada ne uzimaju zdravo za gotovo, već žele da zađu iza kulisa i saznaju nešto više; ljudi koji su provodili besane noći u sastavljanju pisama senatorima, kongresmenima, moćnim medijskim magnatima, strukovnim udruženjima i organizacijama, objašnjavajući im besmislenost vazdušnih udara i njihove realne posledice.

    Zahvaljujući tim vrednim ljudima, mnoge međunarodne organizacije i uticajni intelektualci širom sveta saznali su istinu o "kolateralnoj" šteti koju su trpeli ljudi, bolnice, škole, univerziteti, kulturno blago, životna sredina ... Rezultat njihovog rada su sajtovi posvećeni različitim aspektima rata. Adrese tih sajtova - www.aim.ac.yu, www.inet.co.yu, www.aic.org.yu, www.gov.yu/presscvj, www.alert.org.yu i mnoge druge i danas stoje u kolekciji linkova na sajtu svakog iole ozbiljnijeg inostranog dnevnog lista ili TV stanice. Mnogi ljudi koji su učestvovali u stvaranju tih sajtova stekli su osnovna novinarska znanja, daleko kvalitetnija od onih koja se dobijaju u školama.

    Titulu heroja cyber rata, pored pomenutih mladih ljudi, svakako treba da dobiju i domaći Internet provajderi. Osnovno "oružje" cyber rata, nacionalna Internet infrastruktura, funkcionisala je besprekorno tokom svih 78 dana. A za to treba zahvaliti izuzetnoj volji, požrtvovanju i stručnosti domaćih Internet provajdera, koji su već drugog dana rata uspostavili međusobne poprečne linkove. Shvatajući da je opstanak nacionalnog dela Interneta važniji od poslovnih interesa, provajderi sa direktnim linkovima ka inostranstvu međusobno su se povezali, omogućavajući konkurentskim firmama korišćenje sopstvenih linkova za backup. Istovremeno, omogućeno je da mreža skoro svakog većeg provajdera u slučaju potrebe može da postane čvorište za razmenu kompletnog nacionalnog dela IP saobraćaja. Treba reći da stvorena infrastruktura nije proistekla iz dugogodišnjih razvojnih projekata, već na osnovu lične inicijative grupe ljudi.

    Provajderi su uspešno "pregurali" rat, ali teškoća nije bilo malo. Ako ne računamo kvarove na elektroenergetskom sistemu, koji su bili rezultat više sile a koje su iznenađujuće uspešno otklanjali stručnjaci EPS-a, davaoce Internet usluga na svakom koraku su čekala druga, manje prijatna iznenađenja. Najava jednostranog raskida ugovora sa nekim domaćim provajderima od strane kompanije Loral Orion, kao posledica Klintonove izvršne naredbe o sankcijama protiv SRJ, srećom nije realizovana, ali je unela priličnu pometnju u našu gorku svakodnevicu. Američki provajderi i njihovo proizvoljno tumačenje propisa nisu, međutim, bile jedine neprijatnosti - ružnih stvari je bilo i na "domaćem terenu".

    Visoke cene Internet usluga Telekoma, donete od strane italijanskog partnera tokom prošle godine, naterale su mnoge provajdere da razmišljaju o direktnim linkovima ka inostranstvu daleko pre rata. Međutim, plaćanje tih linkova zahteva znatna devizna sredstva, koje je država tokom rata strogo kontrolisala i uglavnom blokirala, često nemajući razumevanja za probleme provajdera. Teškom stanju u kome su se našli provajderi doprinela je i restriktivna politika izdavanja dozvola za VSAT stanice, kao i stroga kontrola uspostavljanja međunarodnih digitalnih linkova, koja je godinama onemogućavala provajdere da uspostave direktne veze sa inostranim partnerima. Stoga smo i rat dočekali sa svega pet provajdera koji imaju linkove ka inostranstvu, a moglo je da ih bude daleko više; samim tim, domaća Internet infrastruktura bila bi daleko otpornija na probleme. Mada je Ministarstvo telekomunikacija tokom rata (nezvanično) liberalizovalo režim izdavanja ovih dozvola, potez je stigao prilično kasno, u vreme kada zbog drugih, objektivnih razloga nije bilo moguće obaviti uvoz neophodne opreme.

Budućnost zvana ATM

   Rat je prošao, ružne slike treba što pre zaboraviti i misliti na vreme koje nas očekuje. Kada je o informacionim tehnologijama reč, očekuje nas ponovni ulazak u svetske tehnološke tokove. Mada je, s obzirom na razne sankcije, u ovom trenutku teško načiniti poslovni potez, na vreme treba razmisliti o pravcima daljeg razvoja nacionalne informacione infrastrukture. Pravac u kome treba ići je jasan i zove se ATM: izgradnja nacionalnih mreža za prenos podataka zasnovanih na ATM tehnologiji uspešno može da reši kako probleme Internet provajdera, tako i mnogih drugih značajnih korisnika. Time se eliminiše i potreba izgradnje odvojenih i skupih WAN mreža.

    Pomenimo samo surovo razrušenu nacionalnu televiziju, koja putem ATM mreže uspešno može da reši povezivanje svojih studija; banke, koje putem zajedničke ATM mreže mogu da povežu svoje filijale; preduzeća, koja svoja predstavništva mogu da povežu bez potrebe da iznajmljuju namenske parice. Sve to nije naučna fantastika, već realnost, koju poseduju mnoge zemlje Zapadne, pa čak i Istočne Evrope. Sve to će biti i naša realnost, ali treba najpre stvoriti pravne i tehničke uslove za pojavu alternativnih telekomunikacionih operatora na domaćem tržištu, kao i ulazak u zajednička ulaganja u razvoj Interneta sa inostranim partnerima. Jedina stvar koju treba eliminisati jeste strah od konkurencije ("da se drugi ne obogate...") - YU tržište usluga ove vrste dovoljno je veliko i za svakoga ima mesta. Treba samo na vreme zauzeti niski start!