Kako je pravljen rečnik

Zoran Koš

Izdavanje publikacije deluje jednostavno: napišeš i odneseš u štampariju. Oni koji su makar samo "gurnuli nos" u ovaj posao, znaju koliki je put od ideje do realizacije. To je pogotovo istina, kada se radi o pionirskom poduhvatu na ovim prostorima i kada je u pitanju kapitalno delo stranog autora. Dejanu Jeloviću i meni trebalo je gotovo dve godine da prevalimo ovaj put. Radeći kao urednik i pisac tekstova za jedan mesečni časopis, koji je često prenosio članke iz inostrane štampe, uvideo sam kolike su koristi od elektronskog rečnika. Tada sam koristio Random House Webster's Dictionary i uskoro sam poželeo da na računaru imam sličan englesko-srpski rečnik.

Diskusijom do rečnika

Noseći se tom idejom, organizovao sam diskusiju o potrebama i mogućnostima za izradu ovakvog rečnika. Kao anglista, za uvodničara je bila pozvana gospođa Šila Sofrenović, upravnik biblioteke British Council-a i vrsni stručnjak za engleski jezik. Pojavio se problem koga pozvati od programera, a da se već bavio programima u vezi sa lingvistikom. Dejana Jelovića sam poznavao preko njegovih programa Mapper i Korektor i izgledalo mi je da je najbolje da sa njim kontaktiram. Diskusija je brzo upriličena, u prostorijama Biblioteke grada Beograda. Svi govornici su podržali ovu ideju, smatrajući da je takva stvar veoma korisna.
Posle diskusije, Jelović i ja smo seli u kafe biblioteke da popričamo i odlučili da mi budemo ti koji će ostvariti ovaj CD. Dogovorili smo se da on preuzme programerski deo posla, a da se ja bavim dizajnom korisničkog interfejsa i organizacijom projekta. Uskoro sam otišao do Američkog kulturnog centra i zatražio prijem kod atašea za kulturu, gospodina Brauna, koga sam još ranije imao priliku da upoznam. Gospodin Braun je bio oduševljen ovom idejom i obećao nam je pomoć. Nedugo zatim, odobrena su nam i skromna sredstva sa kojim smo počeli rad.
Trebalo je odlučiti koji rečnik preneti na CD. Raspitali smo se šta od rečnika postoji i šta se priprema i utvrdili da postoji samo jedno izdanje koje obimom, savremenošću i popularnošću u potpunosti odgovara ovoj nameni - Morton-Bensonov englesko-srpski rečnik. U nekim našim izdavačkim kućama su nas ubeđivali da oni imaju mnogo bolje rečnike, ali kada smo zatražili da ih vidimo, odgovorili su da će biti gotovi za 2-3 godine.

Saglasnost Bensona

Nije bilo ni malo lako doći do adrese gospodina Bensona, koji je profesor na Pensilvanija univerzitetu. Najzad smo mu poslali pismo i čekali. Odgovor je stigao za nekoliko nedelja, a priznajem da su se ruke tresle dok sam otvarao kovertu. Profesor Benson bio je saglasan da prebacimo njegov rečnik na CD, ali nije posedovao verziju teksta unesenu u računar. Znači trebalo je ići od samog početka. Imali smo veliku sreću i od drugarice, koja radi izdavačkom preduzeću, dobili telefon daktilografkinje sa odličnim preporukama. Odneli smo joj tekst na kucanje i molili se Bogu da cela stvar liči na nešto.
Uporedo je Dejan otpočeo radove na pripremi softvera. Prva verzija bila je gotova za oko dve nedelje i mnogo je obećavala. Ja sam se "uporedo" obučavao u narezivanju CD-ROM-ova: nismo se usuđivali da bilo kome damo nezavršen CD. Rad na unosu teksta i korekturi otegao se tokom leta i čitave jeseni, a u međuvremenu su se nizale beta verzije programa koje su bivale sve bolje i bolje i sve upotrebljivije za korisnika. U dizajniranju korisničkog interfejsa upotrebljeno je sve Dejanovo programersko umeće i svo moje znanje o rečnicima na CD-u. Iskoristio sam i iskustvo koje sam stekao u pisanju prikaza za Enkartu, Britaniku i druge multimedijalne CD-ove.
Jedan od važnih problema je bio kako bar elementarno zaštititi proizvod od nelegalnog kopiranja, a istovremeno ostaviti dovoljno slobode korisniku. Sistem zaštite sa snimanjem hardverske konfiguracije nije nam se svideo, jer veoma ograničava korisnika, pa smo se odlučili da CD zaštitimo od presnimavanja na hard disk. Pri ovom smo imali uvidu "narodno-frontovsku" devizu "pročitaj i daj dalje", odnosno u ovom slučaju "instaliraj i daj dalje". Oko korišćenja fonta, dileme uglavnom nije bilo - odlučili smo se za originalne Windows fontove i kodnu stranu 1250. Bili smo sigurni da će pojedini korisnici pitati gde su naša slova, ali ovo je bilo sistemsko rešenje i omogućavalo je dobru saradnju sa tekst procesorom.
Jednog dana Dejan je došao sa idejom da na CD ugradimo i zvuk, odnosno izgovor reči. Posle kraće diskusije zaključili smo da je izgovor prosto neophodan, pa se on prihvatio posla da to realizuje. U poslednjem trenutku su ugrađene i funkcije always on top i podešavanje veličine fonta. Na ovoj drugoj sam ja insistirao, jer sam pošao od pretpostavke da ima korisnika koji, kao i ja, imaju loš vid. Negde pred Novu godinu došlo je na red i narezivanje konačne verzije. Pretočili smo sve: program, podatke i sve zvučne fajlove sa Dejanovog na moj računar i rad je počeo.

Sve je lepo...

Tada je Marfi došao u potpunosti do izražaja. Bili smo u cajtnotu, jer je nultu kopiju trebalo predati u štampu pre Nove godine, a diskovi su pri narezivanju stalno "pucali". Da li je razlog bio promena napona u mreži ili podrhtavanje poda. ili nešto treće, vrag bi ga znao. Konačno je sve bilo gotovo; ostao je samo još dizajn korica, gde su nam u pomoć pritekli sjajni ljudi iz Dan Design-a. Najzad je čitav projekat zaokružen i CD je mogao da krene u fabriku. Razume se da je opet vladala napetost: kada su posle oko dve nedelje odštampani CD-ovi stigli, trebalo je hrabrosti da se prvi raspakuje i stavi u drajv. Da li će raditi? I na kraju, usklik olakšanja... ostala je samo "sitnica" da se ceo tiraž proda, da se izdrži kritika i, razume se, napravi, novi srpsko-engleski rečnik. Ajd Jovo nanovo...