Digitalni foto aparati

Zoran Životić

Već smo navikli da računari iz dana u dan preuzimaju po neku oblast do tada rezervisanu za tradicionalne tehnologije i da iz temelja menjaju odnose. Pojavom laserskih štampača stvoreno je okruženje za razvoj DTP-a - počelo je kao "evo načina da svako na svom stolu lepo odštampa svoje pismo" a završilo tako da se i dalje koristi foto slog, ali je softver i hardver toliko napredovao da se i najluksuznija izdanja mogu pripremiti do tada nezamislivo jeftinom opremom. Na laserskim štampačima se u suštini i dalje uglavnom štampaju pisma, ali je "pretnja laserom" toliko uzdrmala klasičnu tehnologiju pripreme za štampu da više ništa nije isto kao što je nekada bilo. I stoni skeneri su, premda ne u istoj meri, napravili pometnju u klasičnoj tehnologiji i, ako ništa drugo, naterali proizvođače da popune praznina između desktop uređaja i profesionalne klase nizom modela koji su po ceni dovoljno pristupačni, a po kvalitetu se sve manje razlikuju.

Počelo je od Web-a

Zanimljivo je da je najduže odolevala fotografija: digitalni foto aparati su do pre godinu ili dve bili zaista egzotične sprave (često dodaci klasičnim foto aparatima većih formata), sa podjednako egzotičnom cenom. Inicijativa za promenu je stigla sa neočekivane strane - umešao se Internet. Potreba za jednostavnim dobijanjem slika niske rezolucije, koje su prilagođene Web-u, bila je tolika da je broj foto aparata koji nude takvu mogućnost prosto eksplodirao. Moram priznati da me razvoj ove tehnologije posebno interesovao - mogućnost da se iz procesa "objekat - štampana stvar" eliminišu nepotrebne među-faze (razvijanje filma i skreniranje slajda, ili još gora varijanta sa fotografijama) jeftinom tehnologijom i pristupačnom opremom delovala mi je primamljivo, kako profesionalno, tako i lično.
Jesmo li stigli do tačke kada možemo, ne odvajajući za to više nego što smo inače navikli da odvajamo za računarske komponente, izbaciti klasične foto aparate iz redakcija i putnih torbi? Da bih odgovorio na ovo pitanje, treba najpre da definišem šta smatram kriterijumima koji moraju biti zadovoljeni. Prvi i osnovni je da se fotografija može štampati u novinama poput "PC"-ja, u formatima do, recimo, dva stubca (oko 11 cm). Drugi zahtev je da cena ne prelazi 1000 DEM za pojedinačne korisnike manjih zahteva, ili oko 2000 DEM za firme. Ako je prvi uslov zadovoljen, tehnologija može da se primenjuje i za čitav niz drugih, jednostavnijih slučajeva, ostavljajući klasičnoj fotografiji ili znatno skupljim digitalnim kamerama samo one posebno zahtevne primene, kao što su reklamne fotografije. Granice od 1000 i 2000 DEM treba uzeti uslovno, ali mi se čini da su upravo ti iznosi bili presudni za masovnu primenu nekog uređaja, barem ako je suditi po laserskim štampačima i skrenerima.
Dakle, da li je vreme? Odgovor glasi: još samo malo, zaista još malo! Toliko blizu da se neki već mogu odlučiti za ovaj korak. Kvalitet je tu, ostaje još samo pitanje cene, koja je malo iznad granice koju smo postavili za firme. S obzirom da već nekoliko meseci imam prilike da pripremam primenu ove tehnologije u našem časopisu, preneću vam neka iskustva - za mene je istraživanje bilo veoma zanimljivo.

Olympus C-1400L

Imao sam prilike da isprobam više modela digitalnih foto aparata koji su namenjeni "Web fotografija". Iako je rezolucija nekih od njih bila dovoljna da se pripremi fotografija širine 5-6 cm u rezoluciji potrebnoj za kvalitetnu štampu, rezultati su bili daleko od zadovoljavajućih. Aparati su više delovali kao "dečje igračke" po kvalitetu boja i oštrini, bez obzira na (verujem napredne) tehnologije koje su koristili. Kada se pojavio Kodak DC120, izgledalo je da stvari počinju ozbiljno da se kreću unapred: fotografije nastale ovim aparatom su u štampi već počele da liče na "prave". Ipak, tek pojavom novih Olympus modela zaista se može reći da se ispunjavaju uslovi koje smo zadali. Model koji smo nabavili nosi oznaku C-1400L, daje traženi kvalitet i košta nešto iznad 2.000 DEM.
Radi se o naizgled klasičnom TTL foto aparatu (tražilo koje "gleda kroz objektiv" i dobija stvarnu sliku 90% površine kadra), sa ugrađenim blicem i neizmenjivim zum objektivom od 36 - 110 mm (F2,8 do 3,9). Objektiv ima ugrađen auto-fokus u opsegu od 0,6 m do beskonačno i makro mod od 0,3 do 0,6 m. U aparatu se nalazi "film" osetljivosti ISO 100, koji se eksponira zatvaračem brzinama od 1/4 do 1/10.000 s.
Izbor ekspozicije je potpuno automatski (uz mogućnost ručne korekcije +/- 2 blende). Ekspozicija se određuje merenjem bilo čitave površine kadra, bilo spot metodom (po izboru) dok na "film" staje između 4 i 50-60 snimaka. Opcino se može dokupiti "filmovi" različitih kapaciteta, pri čemu je najveći sa 16 do 200 snimaka. "Filmovi" su lako izmenjivi u toku rada i mogu se koristiti više puta. Masa aparata, bez četiri AA baterije od 1,5 V, iznosi 475 grama.
Iako ovako izneti podaci ne predstavljaju preciznu specifikaciju, oni su ekvivalentni onome kako bi se opisao 35mm TTL foto aparat istih karakteristika. Ipak, ovaj uređa, osim po obliku i nameni, ni po čemu ne liči na klasičan foto aparat. Tražilo, iako pravog TTL tipa, je krajnje jednostavno, sa čistim staklom i krugom u centru koji obeležava spot površinu. Na spoljnjoj ivici se nalaze dva LED indikatora - žuti, čije treperenje označava nezadovoljavajuće svetlosne uslove i zeleni, koji treperi kada kamera nije u stanju da izoštri sliku. Treperenje prvog vas neće sprečiti da snimate (možete da dobijete i podeksponirane slike) ali "van fokusa" indikator hoće: ako kamera proceni da slika ne može da se izoštri, okidač možete da pritiskate koliko hoćete, ali od slikanja nema ništa.
Potpuna automatika, ipak, nije bez kontrole, zahvaljujući dvostepenom okidaču. Duži, početni deo hoda do prvog graničnika označava trenutak kada se vrši fokusiranje i merenje ekspozicije, a tek sledeći kraći korak označava samo snimanje. Tako možete fokusirati željeni predmet, pa onda prekomponovati kadar i zaista fotografisati. Spoljni prsten okidača je zum dugme urađeno u maniru na koji smo navikli kod video kamera, mada bez podešavanja brzine. Samo zumiranje nije preterano brzo - potrebno je oko tri sekunde za prolaz kroz ceo opseg. Izoštravanje je nešto brže, ali ako aparat nema dovoljno kontrasnu površinu, fokusiranje može da potraje i do dve sekunde, u par napred-nazad iteracija.
U praksi se pokazalo da se pripremna faza ipak može obaviti dovoljno brzo, pogotovo kada se iskoristi mogućnost fiksiranja fokusa na jednu od dve pozicije - prva pokriva sve između 1,3 m i beskonačno sa širokim objektivom, odnosno 2,1 m do 3 m u položaju teleobjektiva, a druga pokriva bliže opsege (30-77 cm široko i 37-44 cm u položaju teleobjektiva).

Interni ekran

Aktiviranje ove opcije nas dovodi do leđa kamere, gde je razlika u odnosu na klasične foto aparate još veća. Na leđima se nalazi kolor ekran stvarne dijagonale 4,5 cm i niz od četiri tastera. Ekran omogućava pregled snimaka i, mnogo važnije, upravljanje menijem iz koga se biraju opcije. Veličina ekrana je dovoljna da obavite najgrublji pregled, bez stvarnog uvida u kvalitet snimka - primetićete samo grube greške u ekspoziciji i još grublje u fokusiranju, ali će i to biti dovoljno da izbrišete totalne promašaje, proverite da li ste snimili sve što ste hteli, podesite rezoluciju sa kojom radite ili obrišete sve napravljene snimke. Nakon eksponiranja, ekran prikazuje tekući snimak ali se gasi čim snimak bude zapisan u flash memoriju.
Četiri tastera raspoređena na gornjoj površini aparata ostvaruju različite funkcije, u zavisnosti od toga da li se aparat nalazi u režimu snimanja ili reprodukcije. U ovom prvom, aktivira se vremenski okidač (12 sekundi), makro režim fokusiranja, režim rada blica (korekcija "mačjih očiju", kada blic pre stvarnog okidanja pušta nekoliko kraćih fleševa, kako bi se zenice oka snimane osobe dovoljno zatvorile da se eliminiše efekat "crvenih čiju") i takozvani fill-in režim, kada blic dosvetljava scenu bez obzira na to što možda i nije potreban u postojećim svetlosnim uslovima. Poslednje dugme aktivira spot režim merenja svetla i fokusiranja. U režimu pregleda, istim tasterima se može obrisati pojedinačni snimak, pokrenuti slide show ili aktivirati meni za štampanje na posebnom štampaču, koji se priključuje direktno na aparat.
Računarskim jezikom, aparat može da se opiše kao digitalna kamera sa CCD senzorom, dijagonale 1,7 cm i rezolucijom od 1280*1024 tačaka. Podržan je i režim rada sa 640*512 tačaka, dok se za skladištenje snimaka koristi flash memorijska kartica. Uz kameru se dobija 2 MB kartica, dok se opciono može nabaviti 4 ili 8 MB. Kartica je standardna i može se umetnuti u PCMCI adaptere, čime računar dobija direktan pristup fotografijama. Prenos podataka između kamere i računara obavlja se brzinama do 115 kbps, dakle preko serijskog interfejsa, uz korišćenje kabla koji se dobija uz kameru. U paketu stiže i softver za prenos i osnovnu manipulaciju slikama. Podržaj je priličan broj formata, pa dakle i dominirajući jpg i tiff. Aparat je izuzetno veliki potrošač, tako da se mogu koristiti samo alkalne baterije, mada je najbolje nabaviti Ni-Mh akumulatore - o ovoj temi će još biti reči.

U čemu se razlikuje

Sve ilustracije uz ovaj tekst su napravljene ovim aparatom, tako da sami najbolje možete proceniti o kom nivou kvaliteta se radi. Ono što se fotografijama ne može predstaviti jeste način rada sa kamerom, koji se ipak razlikuje u odnosu na klasičan foto aparat i nameće neka nova ograničenja. Prva bitna razlika je vezana za auto fokus i ne predstavlja specifičnost ovog aparata. Auto fokus, da bi propisno obavio posao, zahteva kontrastnu i osvetljenu scenu. Ako se nađete u stanu, koji je standarno osvetljen pomoću nekoliko lampi, i poželite da fotografišete ljude, možete računati na probleme sa izoštravanjem, pošto ljudska lica i tamnija pozadina udaljenih zidova nemaju dovoljan kontranst za auto fokus, iako će blic kasnije dati dovoljno svetla sa korektne snimke. U tim situacijama može korisno poslužiti fiksiranje fokusa, ali je šteta što nema mogućnosti za ručno fokusiranje, koje bi se u tim uslovima lako izvršilo. Kad smo već kod blica, pomenimo da aparat nema mogućnost sinhronizacije (bar ne u standardnoj opremi - nije mi poznato da li se, kao kod nekih drugih modela, nudi takva opcija) sa eksternim blicem. Nema kontakta za eksterni blic, a pokušaj sinhronizacije sa foto-ćelijom (eksterni blic se "okida" foto ćelijom, na svetlost ugrađenog blica) pokazala je da aktiviranje eksternog blica suviše kasni.
Druga neobičnost je blenda koje nema. Naime, aparat po uključivanju zatvara blendu na nešto što liči na vrednost 5,6 ili 8 i zapravo je zatvarač, a ne klasična blenda. Po okidanju, zatvarač nakratko potpuno zatvara objektiv. Nemogućnost podešavanja blende sa stanovišta ekspozicije nije toliko bitno, ali bez nje nema ni mogućnosti kontrolisanja dubinske oštrine, što u nekim situacijama može predstavljati ozbiljno ograničenje.
Foto aparat je, kao i svaki drugi, osetljiv na pokrete tokom snimanja - ako je ekpozicija duža zbog smanjenog svetla, lako se može desiti da dobijete sliku zamućenu drhtajem ruke. Bilo bi izuzetno korisno da aparat daje bar približnu indikaciju da će koristiti dužu ekspoziciju - ovako ostaje jedino da na osnovu iskustva zaključite kada će biti potreban stativ.
Najznačajnija razlika je brzina snimanja: upis snimka u flash memoriju može da potraje između 5 (za najnižu rezoluciju) i 10 sekundi (za najviši kvalitet). S obzirom da se na leđima nalazi crvena LED dioda koja treperi u toku snimanja, imate utisak kao da se slika zaista zapisuje na neki ugrađeni (i spori) hard disk. Ovaj aparat inače ne pati od problema koje neki drugi modeli imaju, a to je razmak između pritiska na okidač i snimanja (snimanje je trenutno), ali sporost zapisivanja slike sprečava upotrebu aparata u nekim oblastima novinske fotografije gde bi, što se ostalih karakteristika tiče, mogao veoma dobro da se primeni.
Broj snimaka koji staje u 2 MB osnovne memorije zavisi od režima koji ste izabrali. U režimu HQ (1280*1024 sa kompresijom) možete tipično snimiti između 15 i 18 snimaka, dok se u SHQ režimu (ista rezolucija, ali bez kompresije) mogu memorisati svega četiri snimka. HQ režim se u praksi pokazao kao veoma dobar, pa nema posebnog razloga da izbegavate kompresiju, ali bi za ozbiljniju primenu na terenu svakako trebalo nabaviti karticu većeg kapaciteta. Već 4 MB bi bilo dovoljno da zameni klasičan film. U SQ režimu (640*512) broj snimaka je drastično veći, ali ne verujem da ćete ovaj mod ikada koristiti, osim za neke specijalne namene - čak i za potrebe Web-a bolje je napraviti snimak u većoj rezoluciji, pa ga dodatnom obradom svesti na prijvatljive dimenzije.

Ubica baterija

Potrošnja baterija je ozbiljna mana ovog uređaja. Aparat mnogo troši, pa sa svežim setom alkalnih baterija možete računati na svega 2 ili 3 ciklusa snimanje/prenos na računar. Pokazalo se da aparat troši struju i dok je isključen (!) - ako ostavite baterije u njemu i ne napravite nijedan snimak, možete očekivati da tokom noći baterije budu potpuno potrošene. Teško je zaključiti da li je ovo normalno ponašanje ili neispravnost (napajanje nije potrebno da bi se recimo zadržali podaci u flash memoriji): naš primerak kamere zaista savršeno radi, tako da je teško reći da u tim uslovima nešto može biti i neispravno, a dobavljač nam je dao inforamciju da je takvo ponašanje normalno, što je opet teško poverovati. Odgovor od Olympus-a i dalje očekujemo. U svakom slučaju, savet je da se uz kameru obavezno nabave i Ni-Mh (nikako Ni-Cd!) akumulatorske baterije, sa kojima se može napraviti neuporedivo više snimaka, kao i ispravljač za 220 V (6,5 volti, 2 ampera).
Ako se naviknete na opisana ograničenja i prihvatite da se sa ovom kamerom još uvek ne može napraviti baš sve što i sa klasičnim foto aparatom, brzo ćete početi da uživate u njenom korišćenju. Softver koji se uz kameru isporučuje omogućava da lako prenosite slike na računar (čak i da slikate komandom sa računara), a sam prenos je dovoljno brz, negde na granici da ne preraste u dosadnu operaciju. Za sliku u HQ režimu potrebno je 20 - 30 sekundi (slika tipično zauzima 200 - 300 KB), ali se prenos obavlja potpuno automatski, za sve slike u memoriji, pa program možete ostaviti da odradi posao u pozadini za 5 - 10 minuta, ako je kartica popunjena.
Kada se radi o kućnoj primeni, posebno impresionira kvalitet fotografija koje se dobijaju na dobrom ink-jet štampaču. Klasične porodične fotografije sam štampao na HP DeskJet 720C štampaču, koristeći American InkJet Premium papir (od papira presudno zavisi kvalitet otiska) i dobio nekoliko foto albuma na listovima A4 formata kakve sam oduvek želeo da imam. Slike dobijene ovom tehnologijom se po kvalitetu ne mogu porediti sa klasičnim fotografijama manjih formata: fotografija 9*12cm sadrži znatno više detalja nego ink-jet otisak. Ipak, napravite album sa po dve slike na A4 formatu (recimo 13*18 cm), a na one najbolje potršite i ceo A4 (za šta kamera daje dovoljno tačaka) i dobićete album kojim ćete biti impresionirani.
Olympus C-1400L će biti upotrebljen da se časopis "PC" obogati ilustracijama. U prošlim brojevima smo već napravili neke probe i ne verujem da je iko od čitalaca mogao da primeti razliku između fotografija nastalih klasičnim postupkom i digitalnom kamerom. Ipak, priznajem da ću ovoga leta na odmor i dalje nositi mali Nikon 200 i pet filmova - i dalje je to jeftinije i jednostavnije. Već dogodine...