Krajem leta, situacija na domaćem tržištu hardvera nije izgledala nimalo ružičasto - nije bilo lako naći opremu koja bi za naše čitaoce predstavljala novost. Potpuno nam je razumljiv bio strah domaćih zastupnika i trgovaca koji su, nešto zbog kursa, nešto zbog promene carinskih propisa, oklevali sa naručivanjem. To se posebno odnosilo na kvalitetnije komponente, čemu je znatno doprinela veća potražnja najjeftinijih, low-end komponenti i konfiguracija. Kako je krenulo, mislili smo da ćemo prvi Pentium II videti oko Nove godine.

Unutrašnjost najbrže krckalice brojeva

Na sreću, situacija se stabilizovala, pa su u septembru i oktobru kroz Redakciju prošli Pentiumi II procesori na svim frekvencijama, osim trenutno najjačeg, na 300 MHz. Pokazali su zaista odlične brzinske rezultate i začuđujuću stabilnost u radu. Iako je nesumnjivi hit ovog meseca LX set čipova i AGP grafička karta, iz PC Centra nam je stigla prva kompletna Pentium II konfiguracija sa probranim komponentama. Bilo je pravo zadovoljstvo probati je!

Pogled unutra

Kao što red nalaže, najpre ćemo nabrojati šta sve sačinjava ovu lepu konfiguraciju. Pre svega, najbrži Pentium II koga smo do sada videli, deklarisan na 266 MHz. Kažemo deklarisan, jer je kod svih Pentium II procesora primećena visoka tolerantnost prema radu na višim frekvencijama. Tu je, zatim, veoma lepa ATX DTK ploča sa Socket 1 podnožjem i obiljem dodatne opreme. Čak osam podnožja za SIMM memorije je dovoljno i za veoma ozbiljne servere, a od pet PCI slotova, dva su bila popunjena Matrox Mystique 220 grafičkom karticom i Adaptec AHA2940UV SCSI kontorlerom. Dva od tri ISA slota popunjena su zvučnom karticom AWE 64 Value i USR Sportster modemom.
Od SCSI uređaja, priključen je Seagate-ov 3450N (4 GB) i Plextor 12x CD čitač. Neobično je što većina Pentium II ploča stiže sa AMI BIOS-om, kao da ovaj veliki američki proizvođač pokušava da ponovo nađe neko bolje mesto na tržištu. Računar je stigao bez ikakvog instaliranog softvera, a nije nam išlo ni čitanje diskete sa drajverima za Adaptec. Na svu sreću, mukotrpno stvarana zaliha drajvera pokazala se korisnom...
Šta reći o hardveru, sem da ni jednom nije "zastao" i razmišljao? Možemo na Microsoft-ov novi manir vrednovanja hardvera da gledamo kako hoćemo, ali je činjenica da mnogo napadani operativni sistemi najednom postaju mnogo ljubazniji na dobrom hardveru. Jedina zamerka gotovo savršenoj konfiguraciji mogla bi se uputiti setu čipova (stari FX440) koji ne podržava SDRAM, pa DIMM podnožja ne treba ni da tražite na ploči.
Prva merenja su pokazala da memorija nije u overloaded režimu zbog samog prisustva Windows-a. Većina ploča sa EDO memorijom, pokazuje ovaj simptom "uskog grla" i bez prisustva bilo koje aplikacije; zlobnici bi rekli da Windows ume i sam dobro da se zabavlja. SDRAM bi sigurno poboljšao rezultate, ali i ovako upotrebljenost memorije varira između 40 i 60%, što je za EDO RAM odličan rezultat. Na običnim Pentium-ima koji rade preko 166 MHz ova vrednost obično stoji čvrsto zakucana na 100%, sem kada je instaliran SDRAM.
Posebno je lep raspored komponenti u kućištu: ploča je potpuno oslobođena i imate nesmetan pristup svim konektorima, karticama i memoriji. ATX forma doživela je malu modifikaciju, barem kada su u pitanju Pentium II procesori - nije više toliko bitno da ventilator sa napajanja "duva" u procesor, jer je sam procesor umotan u sopstveni hladnjak. Ipak, ostala je najvažnija karakteristika, maksimalno skraćenje svih mogućih kablova. Tako napajanje ne prelazi preko vitalnih komponenti, a ležišta za diskove i konektori na ploči su tako namešteni da ni jedan kabl ne bi morao da bude duži od petnaestak centimetara. Rekli bismo da su DTK-ovi projektanti ploče i kućišta zajedno radili na dizajnu što, nažalost, nije baš čest slučaj.

Brzina procesora

Ubrzanje disk podsistema (kliknite na sliku)

Grafika mlaznom brzinom (kliknite na sliku)

Na magistrali

Najvažnije je, naravno, kako računar radi, pa smo ga mučili raznim komplikovanim zadacima. Od Corel-a, koji je sam po sebi komplikovan zadatak, preko velikih gradijenata i fill-ova u Photoshop-u, do Quake testa. Zbog izuzetne brzine diska (Disk Winmark 97 iznosi 5200), programi su se "dizali" za neuobičajeno kratko vreme. Malu zabunu izazvalo je eksperimentisanje sa Photoshop-om. koji je na slikama koje prelaze veličinu memorije (5*7 inča) počinjao da radi veoma brzo, a zatim pravio neprijatnu pauzu negde na dve trećine zadatka. Nakon preseljenja Photoshop-ovog scratch diska na particiju D, sve je došlo na svoje mesto, a pauza se izgubila. To samo svedoči da ni SCSI nije svemoguć i da za ozbiljan rad treba imati dva diska. Prednost koju donosi SCSI je, doduše, u tome što možete napraviti dve particije na istom disku, a da efektivno imate isti rezultat.
Kada imate ovakvu mašinu, svojski se trudite da je "oborite" ili barem zagušite. U normalnom radu, u koji uračunavamo dve-tri otvorene zahtevne aplikacije i korisnikovo žongliranje između njih, pokazuje se da su komponente dobro usaglašene i njihovo iskorišćenje je tek između 15 i 20 procenata, izuzev za pomenutu memoriju (40 - 60%). U takvim uslovima nismo uspeli da izazovemo ni jedan pad mašine. Zanimljivosti se registruju tek kada se posegne za specifičnostima koje resursi ovakve konfiguracije dozvoljavaju.
Pre svega, treba primetiti da se stepen iskorišćenosti (Usage Pattern) memorije ne menja mnogo i da retko prelazi 70 procenata. Zavisno od aplikacije (ili drugog načina mučenja), povremeno su se javljala zagušenja diska ili procesora (!). Ma koliko vam to zvuči neverovatno, danas apsolutno najbrži PC procesor i ništa manje brz SCSI disk najpre posustaju. Ne verujemo da bi 300 MHz bitnije promenilo situaciju - to je, ipak, manje od 13% procesorske snage više. Nešto drugačija je situacija sa diskom. Nismo uspeli da otkrijemo zašto se javljaju zagušenja - rekli bismo da je u pitanju file sistem koji više nije na nivou ostalog ostalih aktuelnih sistemskih rešenja.
Filozofiju na stranu, ova zagušenja verovatno nećete primetiti. Koliko efikasno disk radi u aplikacijama slikovito govori histogram na kome smo ovaj disk uporedili sa WD Caviar-om 351000, koji je sve samo ne spor disk - radi se o UltraDMA modelu najnovije generacije, koji je na našem testiranju postigao veoma lep skor. Sivi "stubići" odgovaraju WD modelu, a magentom su označene vrednosti koje postiže Seagate 3450N. Same brojke nisu od prevelikog značaja, samo uočite da se radi o apsolutnim odnosima prosečnog transfera.

A grafika i zvuk?

Odlična saradnja sabirnice i procesora Pentium II je takođe jedna od važnih uočenih karakteristika. Sve ono što uočite kod diska, možete da proverite i na primeru grafičke kartice. "Čistunci" će sigurno primetiti da bi ovakvoj konfiguraciji bolje prijao Matrox-ov Millenium II sa 8 MB RAM-a, ali se mašina "snalazi" i sa modelom Mystique 220 sa 4 MB i iz njega verovatno izvlači maksimum koji se može dobiti. Imali smo i malo sreće što smo "pri ruci" imali ploču sa LX setom čipova i novi Ati Rage Pro, na novom AGP slotu. Iako smo očekivali da LX sa SDRAM-om i AGP portom pokaže znatniju prednost, vidimo da se DTK kombinacija sasvim dobro nosi sa "novotarijama". Primera radi, u grafikon smo stavili i rezultate Diamond Stealth-a 3D na običnom Pentium-u 166 MHz - kao da poredite pevanje Pavarotija i Paje Patka...
O modemu ne treba previše raspravljati - njegove karakteristike su uglavnom poznate. AWE-64 je, takođe stvar o kojoj smo već pisali. Trebalo bi jedino napomenuti da se i na domaćem tržištu pojavila Value Edition varijanta koja je znatno jeftinija, a bićete oštećeni jedino za softver. Generalne zamerke koje smo uputili ovoj kartici i dalje ostaju: za njen rad troši se dosta procesorskih resursa, što je možda za muzičare prihvatljivo, ali za prosečnog korisnika nije, pa je radije koristim u 32-glasnom modu, a procesor štedim za važnije stvari.
Ako bismo pokušali da profilišemo ovu konfiguraciju, možda ćete se začuditi, ali smestili bismo je među prave kućne mašine. Računar nema mrežnu karticu već modem, Creative Labs se jasno izjašnjava da oni nikada nisu pravili kartice za muzičare već za multimediju i zabavu (profesionalci ionako kupuju Turtle Beach, Teratec ili nešto još komplikovanije), a sam Matrox deklariše Mystique kao low-end karticu za kućnu upotrebu. Činjenice, ipak, govore da je ovaj skup komponenti najbolje što se za kuću može kupiti i da upravo ovakve komponente ugrađuju proizvođači konfiguracija iz svetskog vrha.
Šta reći za Pentium II na 266 MHz, veoma brzi SCSI disk i CD čitač koji bi mogli da se ugrađuju i u vrhunske servere ili grafičke stanice? Ili nam je baš ovoliko procesorske snage i brzine diska nedostajalo da ponovo osetimo radost doživljenu pri prelasku sa XT na AT konfiguracije? DTK nam pokazuje da zaista sve može da bude mnogo brže i mnogo stabilnije nego što smo navikli. I nemojte da mi zamerite što sam računar uglavnom poredio sa "običnim" Pentium-om na 166 MHz, od koga je samo tri-četiri puta brži. Pa do juče sam tim istim Pentium-om bio prezadovoljan...