Nekoliko minuta pre nego što je dao ovu trijumfalnu izjavu, Gerstner je objavio da je IBM-ov Upravni odbor odobrio povećanje dividendi za 14%, kao i dodatnu sumu od 3.5 milijarde dolara koja bi trebalo da se investira u ponovni otkup IBM-ovih akcija. Do kraja dana, cena IBM-ovih deonica je porasla više od 8 poena, a Dow Jones prosek se popeo za 179 poena, što je bio drugi najveći dnevni porast u istoriji Berze. Ipak, dok su Wall Street (kapitalisti - investitori) slavili, za Main Street (američke radnike i službenike) ovo je bio crn dan. Jer, nekih 17 milijardi dolara je presuto iz džepa Main Street-a u novčanike investitora iz Wall Street-a - bez ikakve koristi za državnu ekonomiju!
Posle Gerstenorovog govora, kada je došlo vreme predviđeno za pitanja, autor ovog teksta pitao je Predsednika upravnog odbora IBM-a:
- Dok stojim ovde pred Vama, ne mogu a da se ne setim pitanja koje sam postavio jednom od vaših prethodnika, Džonu Opelu, na bostonskom Godišnjem sastanku 1983. godine: "Zašto unapred zadužujete IBM-ovu budućnost?" Nadao sam se da nikada više neću morati da postavim ovo pitanje, ali evo, stojimo ovde i ja postavljam isto pitanje: Lu Vinsente Gerstneru, zašto unapred zadužujete IBM-ovu budućnost?
Zatim je potpisnik ovog teksta počeo da objašnjava da je Opel, a kasnije i Džon Ejkers, pokušao da stvori iluziju prosperiteta, rasprodajući IBM-ovu imovinu za rentu (to smo nazvali "Velika IBM-ova rasprodaja rentne baze"), kako bi pokrio slabost operativne zarade. "A svi znamo koliko su 'uspešni' Opel i Ejkers bili na kraju, zar ne?", retorički sam pitao.
- Danas, Vi i IBM-ov Upravni odbor radite istu stvar sa vašim programom ponovnog otkupa deonica, nastavio sam. - Za tih 13 milijardi dolara koji su pripadali IBM-ovim deoničara i koje ste potrošili na ponovni otkup deonica, mogli ste da kupite stotine perspektivnih IT kompanija. Međutim, jutros smo čuli da je ovaj Upravni odbor upravo odobrio dodatne 3.5 milijarde dolara koje bi trebalo uložiti u otkup još deonica. A vi ste čak zvučali kao da ste ponosni na tu odluku!
Predsednik Upravnog odbora IBM-a je ispio gutljaj vode iz čaše koja se nalazila za govornicom.
- Drugim rečima, Vi i ovaj Upravni odbor ste odlučili da investirate u P/E odnos (P/E je cena deonica / zarada po deonici), a ne u 'E' - nove izvore budućih zarada. U međuvremenu, preko 80% IBM-ovog bruto profita iz prvog kvartala 1997. godine je proisteklo iz poslova koji su u padu. Slika je još mutnija kada se pogleda nivo profita pre obračuna poreza. Iz svega ovoga sledi da su se i Gerstner i njegov Upravni odbor takođe odlučili da stvore iluziju o prosperiteta, baš kao što su to pokušali Opel i Ejkers.
- Dakle, da zaključimo... zašto unapred zadužujete IBM-ovu budućnost? Da li nameravate da date ostavku? Da li IBM-ov Upravni odbor misli da podnese ostavku? A ako ne - zašto ne? Jer, iskreno rečeno, ne vidim kako ćete svi vi moći da se suočite sa IBM-ovim akcionarima za godinu ili dve, kada se stvari zaista promene.
Ovog puta se Predsednik Upravnog odbora IBM-a odlučio za duboki uzdah, a ne za gutljaj vode. Gerstner je odgovorio:
- Količina novca koja je potrošena na program ponovnog otkupa deonica je vrlo mala u poređenju sa novcem koje smo potrošili na buduće IBM-ove zarade. Od 18 milijardi dolara koji su godišnje na raspolaganju za IBM-ove investicije, 5 milijardi je potrošeno na razvoj, drugih 5 milijardi na velike (glavne) investicije, a (neodređena suma) i na ostale nove poslove koje je IBM kupio. Stoga, ne vidim kako ste to računali, zaključio je. - Vaš rezultat se uopšte ne slaže sa našim.
Pa, možda bi Predsednik upravnog odbora IBM-a mogao da posluša savet koji je sam dao studentima iz Dalasa koji su, na IBM-ov poziv, prisustvovali sastanku, tj. da se vrati osnovnim školskim predmetima: čitanju, pisanju i računu. Jer, Gerstnerov (IBM-ov) račun je neka nova matematika. Loš primer deci...
Prema pismu koje je sam Predsednik Upravnog odbora IBM-a uputio akcionarima, a koje je objavljeno u Godišnjem izveštaju za 1996, IBM je potrošio 6 milijardi dolara u 1996. godini za glavne (velike) troškove, a ne 5 milijardi kako je Gersner upravo tvrdio. U međuvremenu, IBM je, opet prema Gerstnerovom pismu, u 1996. potrošio skoro istu sumu (6 milijardi dolara) na ponovni otkup deonica, ali je investirao samo jednu milijardu dolara za otkup novih kompanija.
Znači, šest milijardi dolara koje je IBM utrošio na ponovni otkup deonica u 1996. godini (preko 13 milijardi otkupljeno je do sada), prema jednoj milijardi dolara koje je IBM potrošio na otkup novih kompanija? I šest milijardi je "vrlo mala suma" u poređenju sa jednom milijardom? Pa, molim vas....
Međutim, moja poenta je bila da bilo kakva suma novca, potrošena na ponovni otkup deonica, predstavlja uludo bačen kapital. Razlog? Postavimo sebi (a i njemu) sledeće pitanje: Koliko je radnih mesta IBM stvorio u Americi (ili u svetu) za više od 13 milijardi dolara koje je potrošio na otkup sopstvenih deonica, ili za dodatnih 3.5 milijarde koje će u istu svrhu potrošiti?
Nula!
Tako je stanje na tabeli američke ekonomije sledeće: IBM / Wall Street - 17 milijardi dolara; Amerika / Main Street - 0.
Ono što bi studenti ekonomije mogli da nauče na IBM-ovom godišnjem sastanku je upravo to što ne valja u Americi danas. Kompaniji je dozvoljeno da povuče 17 milijardi dolara iz produktivne ekonomske upotrebe - otprilike 4 bruto nacionalna dohotka Albanije - i da ih prebaci u džepove investitora iz Wall Street-a. Čak i albanska piramida prevare izgleda kao igračka u poređenju sa ovim.
Koliko li će onda trajati ovaj IBM/Wall Street ortakluk? Ko zna... Ako su dosadašnji podaci ikakav pokazatelj, nema mnogo razloga da IBM-ove akcije tek tako opadnu. Jer, četiri ipo godine posle postavljanja već pomenutog pitanja Džonu Opelu, IBM-ove deonice su, avgusta 1987, dostigle svoj vrhunac svih vremena. Pa zašto ne i sada, kad IBM opet stvara iluziju prosperiteta.
Toliko o priči da razum i rasuđivanje imaju mnogo veze sa Wall Street-om. Prema slatkorečivim čestitkama koje je Gerstner primao od većine akcionara koji su govorili u Dalasu, izgleda da su IBM-ovi akcionari zaista naivni. Ako ništa drugo, publika na IBM-ovom Godišnjem sastanku 1983. godine je bila malo žilavija od ove današnje - barem je jedan od njih uspeo da zbuni Opela pitanjem da li IBM-ov ondašnji Predsednik ima PC!