Pet sati je po podne u Džakarti, Indonezija. Ako sam nekada rekao da mi klima u Vašingtonu nije dovoljno topla, ovde bih mogao da nakupim toplote za sledećih godinu dana: temperatura je stalno oko 30 stepeni, uz vlažnost 80-90%. Indonezija je u tropima, pa se u ovo doba godine svakog dana između 5 i 6 popodne na grad spušta pljusak: kapi velike kao trešnje čine da gusti zid kiše smanjuje vidljivost na svega tridesetak metara, a svakih nekoliko minuta vide se munje i čuje grmljavina kakvu ste možda videli samo na filmu. Naši letnji pljuskovi nisu ni za prineti ovakvim tropskim provalama oblaka.

Internet iz hotela

U hotelskoj sobi modem vernog laptop-a priključen je na jednu od dve telefonske linije. Dok ovo pišem, prikupljam nove email poruke sa četiri ili pet adresa koje stalno koristim: firmin Lotus cc:Mail sistem i računi na Microsoft Network, CompuServe-u i America Online. Dok putujem, za pristup Internetu koristim Microsoft Network: prilično su pouzdani i imaju brojeve za pristup mreži u velikom broju zemalja. Nažalost, ne i u Indoneziji - najbliži brojevi su u Japanu i Australiji, pa pristupam preko američke MCI mreže, koja ima brojeve za pristup svojoj međunarodnoj telekomunikacionoj mreži u gotovo svim zemljama. U našem susedstvu, MCI-ju se može direktno pristupiti iz Bugarske, Grčke, Mađarske, Slovenije ili Hrvatske. Lokalni poziv kojim dolazite do mreže se ne naplaćuje, osim za pozive sa javnih telefona u nekim zemljama.
Prednost korišćenje MCI-ja ili neke druge međunarodne telekomunikacione mreže (slične usluge pružaju AT&T i Sprint) je pre svega cena - obično plaćate manje od onoga što bi naplatila lokalna telefonska kompanija. No, postoji i "Kvaka-22": zvanje brojeva u SAD je jeftino, ali za brojeve u trećim zemljama ne mora biti tako. Osim toga, hoteli ili lokalne vlasti su se u nekim zemljama "dosetili" da svaki poziv MCI-ju ili AT&T, iako striktno lokalni, košta svojih pet ili šest dolara.
Prednost korišćenja MCI-ja je i u tome da se troškovi telefoniranja iz hotela, aerodroma i aviona ne pojavljuju na računima koje podnosim za pravdanje troškova službenog puta, već ih firma plaća objedinjeno za sve zaposlene. Tako se pozivi na brojeve koji počinju sa 381 manje primećuju.
Na poslu u Vašingtonskom uredu firme navikao sam da Internetu pristupam preko T1 veze, dok na putu moram da se pomirim sa "puževskom" brzinom od 28800 bps. Naravno, ova brzina se retko postiže, pošto previše zavisi od kvaliteta telefonskih linija. U nekim zemljama i iz nekih hotela, MCI ima odlične veze, dok u drugim caruje AT&T. U nekim gradovima vredi se povezati jedino preko direktnih veza, naravno po većoj ceni. Posebna su priča hoteli koji imaju ultramoderne digitalne interne telefonske centrale; one su izvrsne za tonsko biranje ili voice mail, ali su "ubistvo" za dobar broj modema, koji zbog njih teško prepoznaju carrier na liniji.

Što bolji laptop

"Verni laptop" koji sam pomenuo je zapravo treći prenosivi računar koji sam promenio u poslednje tri godine. Prvi je bio NEC Versa 486DX4-75, koji me je dobro služio više od godinu i po dana, sve dok ga nisam "prerastao". Sledeći je bio NEC Versa 6030X, prava zver u poređenju sa svojim prethodnikom: Pentium na 133 MHz, 48 MB memorije, disk od 1.3 GB, CD-ROM, zvučna kartica, ugrađeni modem sa mogućnošću rada kao telefon ili voice mail... Najveća novost ovog prenosnika bio je ekran rezolucije 1024*768 i dijagonale od 12.1 inča sa (za prenosnike) standardnom video karticom Cirrus Logic i 2 MB video memorije. Zaista dobar računar; potrajao je svojih sedam-osam meseci.
Ove redove pišem na najnovijem Drumskom Ratniku, da ne kažem Mad Max-u: Toshiba Tecra 740CDT, sa Pentium MMX procesorom na 166 MHz, diskom od 2.1 GB, 80 MB memorije, CD-ROM-om, Windows-om 95 OSR2 i ostalim dodacima. Ekran je zaista impresivan: 13.3 inča, 1024*768. Kriterijum pri kupovini bio je prost: najbrži i najmoćniji prenosnik trenutno na tržištu; računar mora da bude dovoljno moćan da se na njemu izvršav softver koji je firma do sada proizvodila samo za Sun računare, a od ove godine i za računare sa Intel procesorima pod Windows-om NT 4.0.
Firma proizvodi pakete za projektovanje, optimizaciju i održavanje mobilnih radio sistema-ćelijske telefonije, paging sistema, SMR i LMR (Specialized Mobile Radio, Land Mobile Radio). Softver je prilično zahtevan: funkcije obuhvataju simulaciju radio propagacije, simulaciju saobraćaja, planiranje frekvencija i slično, a u radu koristi digitalne mape teritorije, demografske mape, vektorske mape puteva itd. Podaci o sistemu se čuvaju u Informix bazi podataka, a paket je napisan u C++-u; trenutno postoje verzije za Sun Solaris na Sun Sparc i Ultra računarima, kao i Windows NT.
Novu Tecru 740CDT još uvek krasi Windows 95, pošto se Windows NT Workstation 4.0 još uvek ne slaže najbolje sa prenosnim računarima. Razloga ima više; gotovo je trivijalan razlog da za NT 4.0 za sada ne postoje APM (Advanced Power Management) drajveri, pa operativni sistem ne može da odredi kada korisnik želi da računar zatvori ili iz Start menija dovede u Suspend stanje. Na većini prenosnika ovo izaziva efekat jednak isključivanju napajanja, uz moguć gubitak podataka. Izgleda da za sada samo IBM ima rešenje za ovaj problem. Pored ovoga, deo programa na koje sam navikao pod Windows-om 95 ne radi korektno pod NT-om, zato što hardveru pristupa direktno.

Da li je Microsoft preveliki?

S vremena na vreme američki analitičati tržišta se pozabave Microsoft-om, njegovom veličinom, navodnim monopolističkim ponašanjem itd. Ponekad se povedem za njima, ali ne zato što nema nikakvih drugih interesantnih događanja, već naprosto zato što se je značaj Microsoft-a za čitavu kompjutersku industriju ogroman.
Jedna od trenutnih tema je "Da li je Microsoft postao suviše veliki?". Iako je pitanje svakako interesantno, ne mogu a da se ne setim filma "Amadeus" Miloša Formana: salzburški vojvoda, u nedostatku boljeg komentara jednog od Mocartovih ranih dela, kaže da je primetio da komad "ima previše nota", na šta vispreni Amadeus odgovara da ih ima upravo onoliko koliko treba. Molim da mi filmofili oproste eventualno pogrešno parfraziranje, ali mislim da anegdota ima veze sa veličinom Microsoft-a: da je manji, verovatno ne bismo imali Windows 95, Office 97 ili trenutno najzanimljiviju on-line mrežu, Microsoft Network.
Microsoft je zaista počeo kao veoma mala firma, skoncentrisana na mali broj proizvoda i brza u reakcijama na zahteve tržišta. Neki analitičari sada zameraju Bill Gates-u da je Microsoft otišao suviše daleko od svoje prvobitne specijalnosti, operativnih sistema, i rasplinuo se u pokušaju da proširi biznis. Danas Microsoft proizvodi poslovni softver (Microsoft Office i sve srodne aplikacije), softver za domaćinstva (igre, enciklopedije i slično), vlasnik je on-line mreže Microsoft Network i sa televizijskom mrežom NBC je pokrenuo mrežu MSNBC, izdavač on-line magazina Slate i Mungo Park i, odnedavno, proizvođač pravih on-line sapunskih opera za svoju MSN mrežu. Cinici kažu da Microsoft-ov reklamni slogan Where do you want to go today? treba u stvari da bude pitanje What do I want to be today? koje Microsoft treba sam sebi da postavi.
Jedno od mišljenja koje se pojavljuje na više mesta jeste da Microsoft treba da sledi primer AT&T-a, giganta telekomunikacija i elektronike, i podeli se na par manjih firmi. Mnogi smatraju da bi na taj način Microsoft postao ne samo efikasniji i profitabilniji, već bi i "skinuo s vrata" optužbe o monolisitičkom ponašanju, koje su razlog što je firma pod stalnom prismotrom američkog Ministarstva pravosuđa.
Evo nekoliko dobrih strana podele Microsoft-a na manje, specijalizovane firme. Prvo, nove firme bile bi fokusirane na svoje oblasti i proizvodile bi bolje softverske pakete. Drugo, male firme mogle bi uspešno da privuku nove talente, nudeći opcije vezane za akcije firme. Treće, manje firme bi mogle da unapređuju svoje proizvode bez straha da time ugožavaju prodaju drugih svojih proizvoda, što je pojava evidentna kod današnjeg Microsoft-a (naprimer, Microsoft namerno kasni sa naslednikom Windows-a 95 i umesto toga objavljuje nedovršeni Internet Explorer 4.0).
Kako stvari teku, Microsoft može sebe dovesti u položaj koji je iskusio IBM: ako firma ne unapređuje svoje proizvode dovoljno brzo, konkurencija će biti presretna da preuzme deo tržišta. Manje firme značiće i veću konkurenciju na tržištu, što je u najvećem broju slučajeva dobro za potrošače. Na kraju, manje firme mogu doneti veću zaradu deoničarima; firme naslednice starog AT&T-a, kao što su Lucent, AT&T Wireless Services, AT&T telekomunikaciona mreža i Baby Bells lokalne telefonske kompanije, donose zaradu 150% veću od zarade na akcijama IBM-a, koji je uspeo da se odupre zahtevima da podeli.
Jedan od razloga zašto Bill Gates ne želi da razbije Microsoft na manje firme je i današnja situacija u kojoj neki od biznisa Microsoft-a planski ne donose profit, kao što je to slučaj sa Microsoft Network-om, časopisom Slate, ili softverom za domaćinstva.

Novi domeni

Prošle nedelje je grupa od stotinak firmi, raznih vladinih organizacija iz više zemalja i tela koja regulišu problematiku Interneta, odlučila da potpiše pakt, memorandum o namerama da se promeni dosadašnji način registracije domena na Internetu. Proces koji je do ovoga doveo započet je prošle jeseni.
Memorandum predviđa dodavanje sedam novih kategorija adresa na postojeće tri osnovne vrste (.com, .org i .net). Novi tipovi adresa su .firm, .store (on-line trgovina), .web (firme koje pružaju Web usluge), .arts, .rec, .info i .nom (domeni privatnih lica). Pripremanje memoranduma koordiniralo je telo pod nazivom IAHC - International Ad Hoc Comitee, pod predsedavanjem Don Heatha (IAHC-u možete pristupiti na www.iahc.org). Sastanak je održan pod pokroviteljstvom ITU, svetske unije za telekomunikacije.
IAHC tvrdi da je predlog novog načina registracije domena mnogo demokratskiji od dosadašnje prakse. Sadašnji sistem uspostavljen je 1993. godine, kada je američka National Science Foundation, organizacija koja se do tada starala o održavanju centralnog Internet backbone sistema veza, dodelila firmi NSI (Network Solutions) jednom od odeljenja velike firme SAIC (Scientific Applications International Corporation), pravo da deluje kao administrator registracije domena.
Trenutno je NSI jedini administrator, na osnovu petogodišnjeg ugovora potpisanog 1993. godine. Pošto ugovor ističe sledeće godine, doslovno stotine firmi i organizacija počelo je raspravu kako bi sistem trebalo da funkcioniše u budućnosti. Novo rešenje predlaže da se pravo registracije domena prenese na ukupno 28 firmi, koje bi se odredile lutrijom. IAHC predviđa da firmama odredi period od dva meseca u kojem mogu podneti zahtev da uđu u lutriju - proces oko početne administracije i dodele licenci može da potraje do trećeg kvartala ove godine.
Trenutno svi Internet provajderi koriste jedinstveni standard imenovanja domena. To omogućava da URL adresa kao što je www.sezampro.yu jednoznačno određuje adresu SezamPro Web servera na Internetu. Prema predlogu IAHC-a, imena domena moći će da budu mnogo opisnija, što će se dopasti krajnjim korisnicima. S druge strane, Internet provajderi će morati da izvrše značajne izmene da bi njihove mreže mogle da podržavaju novi standard.
Podršku planu IAHC-a pružaju International Trademark Organization (svetska organizacija za zaštitu imena proizvoda), World Intellectual Property Organization (svetska organizacija za zaštitu intelektualne svojine), velika imena kao što su MCI, Digital i UUNet Technologies, mreža koju koristi Microsoft Network.
Spisak protivnika je jednako impresivan: AT&T, Sprint, PSINet, čak i tela Evropske Ekonomske Zajednice i američka vlada. Problem se može protumačiti kao nepristajanje ovih firmi da ostanu izvan kruga institucija koje su kreirale predlog novog sistema. Sam PSINet, naprimer, nosi 15% od ukupnog saobraćaja na Internetu preko svoje američke i međunarodne mreže.
Sa finansijske strane, Internet provajderi će morati da sami finansiraju troškove koje će imati zbog uvođenja novog sistema, a da pri tome neće moći da učestvuju u podeli prihoda ako ne dobiju licencu na lutriji. Registracija domena generiše značajan prihod: do sada je registrovano preko milion domena, po ceni od $50 do $100 po domenu. Tržište je svakim danom sve veće, a svakako će još porasti nakon uvođenja novih domena.
I Bela Kuća, novinski eufemizam za američku vladu, našla je za shodno da odbije ponuđeno rešenje. U svojoj ulozi branioca interesa američkog biznisa, američka vlada smatra da se predlog zasniva na neograničenom autoritetu ITU i WIPO, telima UN koja se staraju o telekomunikacijama, odnosno zaštiti intelektualne svojine, što se ne dopada Amerikancima, koji su tradicionalno paranoični ako im neko "nameće svoju volju". EEZ se buni iz sličnih razloga: nadležna tela EEZ zameraju da je u formulisanju IAHC predloga učestvovalo previše američkih i zanemarljiv broj evropskih predstavnika.

'96 dobra za pirate

Pretpostavljam da se situacija sa piratskim softverom u Jugoslaviji popravlja, sudeći pomalo prema oglasima u našim računarskim publikacijama i kontaktima sa prijateljima u Beogradu. Nemam podataka da li je ovo i pravno regulisano, jer mi je u sećanju ostala činjenica, važeća u vreme mog odlaska u SAD, da intelektualna svojina, copyright i slično nisu u Jugoslaviji adekvatno zaštićeni.
U svetskim razmerama, piratstvo je u 1996. poraslo 20%, uz podatak da je gotovo 50% softvera koji se koristi u poslvne svrhe dobijeno iz piratskih izvora, kaže studija koju su objavili udruženja proizvođača softvera Software Publishers Association i Business Software Alliance (www.bsa.org).
Izveštaj kaže da je od 523 miliona paketa koji su korišćeni u 1996. bilo 225 miliona piratskih kopija (hajde da poverujemo brojevima, iako mi metodologija prebrojavanja nije jasna), u poređenju sa 187 miliona kopija u 1995. godini. Neostvareni prihod procenjuje se na 12.2 milijardi dolara, što je 16% manje u odnosu na 13.3 milijardi u 1995.
Istočna Evropa vodi u ovoj nepopularnoj trci, sa procenom da je 80% softvera u upotrebi piratizovano. Najniža stopa piratstva je u Severnoj Americi, sa "samo" 28% nelegalnog softvera. Izveštaj takođe precizira da je neostvareni prihod najveći kod severnoameričkih proizvođača, oko 2.7 milijardi dolara. To u prevodu znači da pirati u Istočnoj Evropi preferiraju američki softver.
Izveštaj apostrofira Brazil, Kinu i bivše sovjetske republike kao zemlje sa najvišim stepenom softverske piraterije. Od pojedinačnih zemalja, Kina je neslavni lider sa 95% nelegalnog softvera, čime su softverske firme usraćene za 507 miliona dolara neostvarenog prihoda; nije mnogo pomogao nedavni Microsoft-ov sporazum sa najvećim kineskom računarskom firmom o licenciranju raznog Microsoft-ovog softvera i njegovoj instalaciji na novim računarima.
Sledeći na listi je Brazil, sa 70% piratskog softvera i gubitkom prihoda od 366 miliona dolara. Iako je donošenje zakona o intelektualnoj svojini i kopirajtu trenutno u toku, Brazil je još uvek pravi raj za pirate. Microsoft je u Brazilu, zemlji od stotinjak miliona stanovnika, prošle godine imao promet od tričavih 40 miliona dolara.
Stručnjaci uzimaju primer piratstva u Južnoj Americi da bi potkrepili tvrdnju da manja stopa piratstva doprinosi ukupnom ekonomskom rastu pogođenih zemalja. BSA tvrdi da između 30 i 50% prihoda od prodaje softvera ostaje u zemlji u kojoj je softver prodat krajnjem korisniku. Taj novac ne pritiče u lokalnu autonomiju ako su firme i pojednici navikli da softver nabavljaju od "prijatelja na ćošku".

Bagovima nema kraja

Jadni Microsoft: poslednjih meseci ima i više publiciteta za svoj Internet Explorer nego što bi želeli. Prvo negodovanje na tržištu izazvala je najava da Internet Explorer 4.0 značajno kasni. Kašnjenje IE 4.0 znači i kašnjenje nove verzije Windows-a 95, jer proizvod donosi značajne izmene u načinu pristupa informacijama na Internetu i Web-u. Microsoft se nadao da će moći u miru da se posveti dovršavanju verzije 4.0, ali su počeli da se gomilaju problemi vezani za veriju 3.
Glavni problemi Internet Explorer-a 3.0 uočeni su u domenu bezbednosti. Microsoft je morao da objavi verzije 3.01 i 3.02, koje su navodno "zakrpile" rupe. Već prve nedelje maja pojavile su se vesti da je otkriven novi bug u IE 3. "Rupa" se otvara kada pristupite Power Point sadržaju unutar prezentacije; Internet Explorer 3.0x dozvoljava da se u tom slučaju otvori druga aplikacija bez ikakve kontrole od strane korisnika. Ta "druga aplikacija" može biti i maligna. Microsoft je objavio korekciju koja otklanja ovaj problem na adresi www.microsoft.com/ie/security/powerpoint.htm - pošto primenite ovu "zakrpu", Internet Explorer će postaviti pitanje korisniku da li zaista želi da otvori aplikaciju kojom će pregledati sadržaj Power Point prezentacije.
Da završim još jednim razlogom za frustraciju Internet Explorer-om ili čak Windows-om 95. Reč je o radu na lokalnoj mreži, koja je sa ostatkom Internet sveta povezana preko firewall-a na jednom od računara. Windows 95 TCP/IP drajveri ne sarađuju dobro sa mnogim firewall prizvodima, bili oni Packet Screening, Application Gateway, Circuit-Level Gataway ili Proxy Server tipa. Naročito je dosadno što Windows 95 ne zna da radi gotovo ni sa jednim SOCKS server firewall proizvodom, osim ako nije reč o sopstvenom proizvodu za Windows NT firewall računar. Microsoft-ova Internet strategija je očito daleko od savršenih proizvoda...