 |
     |
 |
|
   |
| Kiseonik silicijumske doline |
| Aleksandar Šušnjar |
Razvojni tim firme Silicon Graphics dve godine je radio na arhitekturi nove generacije grafičkih radnih stanica. Rezultat je O2, uz 64-bitni operativni sistem (Irix 6.3) koji se pojavio na tržištu na sam dan promocije. |
Porodica O2 računara neumoljivo osvaja nova tržišta. Nije ni čudo: MIPS procesori, Unified Memory Architecture (UMA) i novi
cenovnik najpoznatijeg proizvođača grafičkih radnih stanica i superkompjutera vraća potencijalne kupce Power Macintosh i
Windows NT sistema. Računar je pobrao najbolje kritike, nominovan je i izabran za proizvod 1996. od strane najuglednijih svetskih
računarskih institucija.
Silicon Graphics O2 stiže u kućištu novog dizajna, veličine mini-tower PC kućišta. Podseća na predimenzionisanu varijantu konzola
za igru, na preveliki toster sa fabričkom greškom koji umesto hleba prihvata CD-ove, a po nečijim zapažanjima čak i na omanji
usisivač (bez creva). Ispod ove kontroverzne maske, krije se mašinerija koja će začas poništiti svaki "neozbiljan" utisak.
SGI je zadržao ideju otvaranja kućišta i pristupa komponentama bez šrafova i šrafcigera, uz jednu novinu. Samo kućište se ne
otvara, već se svi potrebni (ili nepotrebni) moduli ubacuju i izbacuju kao fiokice. Ovo važi za svaki deo sistema, uključujući i
ispravljač. Jedina iznimka je CD čitač.
Na 17" (opciono 20") monitor se stavlja nova tele-conferencing kamera koju, sem novog dizajna, karakteriše bolja slika u
karakteristično mračnim uslovima. Konektor za monitor je ovaj put troredi DB15, dakle u stilu PC-ja. To znači da možete da
priključite bilo koji standardni monitor, iako smatramo da je SGI-ov "trinitronac" odličan. Kada smo već kod konektora, i serijski
portovi su u PC stilu (dosadašnji trend upotrebljavao je mini-DIN nalik na Apple Macintosh).
Portovi, ipak, nisu isti: maksimalna brzina O2 serijskih portova je samo 460 Kbps (za razliku od PC-jevih 115 Kbps). Printerski
port nas je malo iznenadio - nije standardan, već se radi o 1284 portu sa C-miniature priključkom. Ipak, 1284 je kompatibilan
sa starim standardom, brži je, a svi veći proizvođači radnih stanica prihvataju C-miniature konektore, pa se nadamo da ovo neće
predstavljati veći problem.
Konektor, električni i protokolarni standard za tastaturu je PC kompatibilan, ali je SGI radio i na tastaturi, pa smatramo da su
samo stare IBM-ove tastature eventualno bolje. Nova tastatura zauzima malo mesta na stolu, ima funkcionalan tihi klik koji
smatram neophodnim. Tastatura odaje utisak čvrstine i sigurnosti, kakva dolikuje ovakvom proizvođaču. Daleko mi više odgovara
nego, recimo, Microsoft Natural Keyboard.
Sistem se standardno isporučuje sa 32 MB RAM-a (pazite, ovo je zajednički RAM za sve podsisteme), ali iskreno preporučujemo
64 MB, koliko je imala mašina koju smo testirali. Koristi se standardni SDRAM DIMM, koji obezbeđuju brzinu, sigurnost i relativno
laku nabavku na zapadnom tržištu.
Glavnina novosti odnosi se na arhitekuru memorije, koja na prvi pogled podseća na arhitekture koje smo viđali kod starih kućnih
računara, kao što su Spectrum, Amstrad ili Commodore. Tamo je isti RAM služio za sve. Međutim, stvar uopšte nije "nazadna",
pre svega zahvaljujući veoma brzoj i širokoj memorijskoj magistrali koju dele sve jedinice. Tačno je da se time usporava pristup
samom procesoru i ostalim komponentama, ali ova arhitektura donosi neke prednosti. Pođimo od najočiglednije: - slika ne mora
da postoji i u video, i u glavnoj memoriji, tj. ne mora da se kopira u frame buffer, pa se štede brojni memorijski transferi. Drugo,
ovakva magistrala mnogo bolje koegzistira sa internim keševima mikroprocesora, jer keš logika može u burst načinu jako brzo
preneti više informacija nego pri klasičnoj arhitekturi, posle čega je magistrala slobodna za opsluživanje drugih podsistema.
Najzad, memorija se racionalnije koristi: za frame buffer se odvoji taman koliko treba, za pamćenje tekstura takođe, u svakom
slučaju može se precizno "balansirati" raspodela RAM-a. Neki konkurenti pokušavaju da predstave ovu arhitekturu kao lošu, jer
zahteva tradeoff, ali je moje mišljenje da je baš to dobro. Takođe, razglabanja oko jednakosti brzine jedne, zajedničke magistrale
i zbira brzina više magistrala nije jednostavno. Nekada odvojene magistrale mogu značiti rasterećivanje nekih delova sistema od
zahteva onih drugih, ali to često zahteva dodatno vreme za prebacivanje podataka sa jedne na drugu magistralu.
Grafički (i 3D) podsistem nudi sve rezolucije od 640*480 do 1280*1024 (75 Hz NI), s tim što je u startu izabrana maksimalna
rezolucija, što nema previše smisla menjati. Slika u ovom modu je na SGI monitoru apsolutno stabilna, čista i jasna. 2D Grafički
akcelerator ima sve osobine opisane u jednom od ranijih brojeva našeg časopisa, a već je opšte poznata novost to što je SGI i u
svoj najjeftiniji model uveo 3D akcelerator visokih performansi, sa mogućnošću teksturnog mapiranja, mapiranja živog videa i
proračuna refleksija. Sve se to dešava hardverski i ne zavisi od centralnog procesora, koji jedino treba dovoljno brzo da "dotura"
podatke.
Napomenimo da postoji i zaseban image processing hardware, koji može u realnom vremenu da obrađuje dolazni živi video i
znatno ubrza operacije u programima za obradu fotografija, što se radi pomoću IrisGL/OpenGL image processing biblioteke.
R5000 procesor je podrazumevan i očekivan (testirani sistem je imao R5000 na 180 MHz). Moguće je staviti i "velikog brata"
R10000, sa još većim hladnjakom, na uštrb mesta za jedan dodatni hard disk, ali čak i sam SGI u tom slučaju predlaže kupovinu
nekog od Indigo2 Impact sistema.
Irix 6.3 je još uvek svojevrsna novost. Na prvi pogled nalik na prethodnika, ovaj OS radi nešto brže, podržava novi hardver i ima
kompletno izmenjen softver za upravljanje sistemom, koji se jednostavnije koristi, mada moramo priznati da smo se, baš zbog
tih izmena, u početku teže snalazili. Ipak nam nedostaje stari izgled System Manager-a.
| Slika 1. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Irix uopšte, a pogotovo verziju 6.3, nije ništa teže koristiti, pa ni konfigurisati, od stalno hvaljenih MacOS i Windows operativnih
sistema. Sve je podržano velikim brojem uslužnih programa, kroz setup i control panel koji nude veoma intuitivan interfejs. Za
totalne početnike, isporučuje se EZSetup korisnički nalog, koji se samo time bavi.
Kompletna dokumentacija je data u elektronskoj formi, što sa jedne strane smeta, jer ne možete da je odnesete na drugo mesto
i tamo listate, ali sa druge strane pomaže, jer softver može da vas uputi na najdetaljniji help koji se može naći i odmah taj help
prikaže. Irix 6.3 je robustan, brz, kvalitetan i jednostavan, a kako se radi o varijanti Unix-a, Internet mu je gotovo u genima.
Radi lepo, povremeno čak iznenađujuće. Dok smo prilazili ovom računaru, očekivanja su bila suprotstavljena, jer smo sa jedne
strane videli njegov izgled (nalik na igračku), a sa druge strane poštovali visok renome proizvođača. Najinteresantnije je što nas
ni jedan prvi utisak nije prevario: Silicon Graphics je napravio moćan kompjuter, ali ga je dimenzionisao tako da predstavlja ulaznu
stanicu, "igračku" u odnosu na sve ostale pripadnike najnovije serije njihovih radnih stanica, servera i super računara. O2 prosto
mami na igru, jer se sve radi relativno brzo, a pritom kompaktno i ne oseća se prisustvo mnogobrojnih i kompleksnih podsistema.
Iako ga je najbolje lično doživeti, pokušaćemo da dočaramo brzinu i upotrebljivost O2.
Probali smo neke programe koji su poznati vlasnicima PC računara, kao i neke koji na PC-ju ne bi mogli da rade. Među ove druge
spadaju IrisGL (OpenGL) demo programi: brzina 3D grafičkog podsistema prelazi 300,000 teksturno mapiranih Gourad osenčenih
poligona u sekundi. Čitaocima koji znaju da ova brojka nije nedostnižna ni na PC-ju, pomenuću da O2 može za teksturu da koristi
i živi video (recimo sa pripadajuće kamerice ili spoljnog video ulaza), a da pritom bitnije ne opterećuje svoj CPU. Takođe, algoritam
i podržavana refleksija daju kvalitet koji podseća na onaj iz AutoDesk 3D Studia, ali bez dugotrajnog renderinga - dešava se u
realnom vremenu. Treba, ipak, imati u vidu da se radi o entry-level sistemu, a SGI proizvodima pokriva ceo opseg potreba, sve
do najjačeg RealityMonster podsistema za grafičke superračunare namenjene virtuelnim studijima. Vredno je napomenuti i da
je praktično najmanja podržana rezolucija 1280*1024 sa 24-bitnom bojom, a sve to sa osvežavanjem od 72 Hz NI.
| Slika 2. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Što se tiče nekoliko programa poznatih na PC platformi, na rezultate jako utiču kako razlike u arhitekturi računara i ogromne
procesorske razlike. Zbog toga ubrzanje (ili usporenje) u odnosu na neku drugu platformu varira zavisno od onoga što se radi.
Konkretno, ubrzanja koja smo mi izmerili u odnosu na Pentium/133 sa 64 MB RAM-a i Windows NT kreće se od dva do preko
25 puta, naravno u korist O2. Pritom je važno napomenuti i da test nije bio sasvim fer, jer je O2 svojih 64 MB RAM-a trošio i na
video i ostale podsisteme (praktično je PC imao par megabajta više). U tabeli 1 dati su rezultati merenja brzine rada nekih efekata
iz Adobe Photoshop-a 3.0.5 odnosno 3.0.1, primenjeni na sliku veličine 8*10", 300 dpi, RGB. Brojke označavaju trajanje u
sekundama.
O2 se pojavio u Beogradu taman pred zaključenje ovog broja "PC"-ja, tako da nismo imali vremena da istestiramo sve što smo
želeli. Ono što smo uspeli da uradimo dalo je manje-više očekivane rezultate, a sistem je, kao celina, zaslužio najpovoljniju kritiku.
Integracija multimedijalnog hardvera u UMA arhitekturu Silicon Graphics-a je pun pogodak, koji vodi multimediju korak dalje. Kako
su i ranije postojali superračunari koji su mogli da rade ovakve poslove, napomenimo da je početna cena O2 sistema u Americi
nekih 5000 dolara, a da se konfiguracije za optimalan rad mogu dobiti za oko 50% više novca.
R5000 procesor se nije pokazao kao naročita revolucija. Po brzini bismo mogli da ga uporedimo sa Pentium Pro procesorom na
150 MHz, ali uz cenu koja odgovara ceni "običnih" Pentium-a. R10000 je i dalje "monstrum za poštovanje", ali ga ipak
preporučujemo u nekim drugim konfiguracijama. O2 je namenjen multimediji, desktop 3D grafici, a pun je pogodak i za obradu
video klipova. Najpoznatiji proizvođači editing softvera najavili su portovanje svojih proizvoda na O2, uz obrazloženje da se radi
o najkompletnijoj i najjeftinijoj platformi koja u potpunosti odgovara nameni. Jedva čekamo da vidimo ovo... Do sada su se kvalitetne
video editing stanice mogle naći tek za nekoliko desetina hiljada dolara, a sada O2 sa cenom manjom od $10000 ima ugrađen
video kompresioni i dekompresioni hardver (kompresija 4:1 - moguća je veća kompresija, ali ne i manja, zbog propusnih opsega
prvenstveno diska).
O2 nije namenjen nekom "ljutom procesiranju", kao što bi mogao da bude 3D rendering. Pre bi mu posao bio da radi kao X terminal
za neki grafički superračunar koji bi krckao brojeve. Ipak, zbog 3D podsistema sam proces modeliranja je jako ubrzan i olakšan,
pa je kasnije i lakše čekati završetak rendera; ako baš insistirate, tu je R10000 da ispravi i ovu grešku.
Stabilnost i kvalitet operativnog sistema zaokružuju utisak o ovom računaru. Već sam ga proglasio za kompjuter koji je obeležio
1996, pa to ovde samo mogu da ponovim. Uostalom, to mišljenje dele i cenjene redakcije širom sveta.
|