Uz januarski "PC" dobijate i specijalni dodatak, štivo koje ćete, nadamo se, sa zadovoljstvom čitati tokom nastupajućih praznika: Milan Bašić je sakupio 15 priča u kojima se naši saradnici prisećaju raznih dogodovština iz njihove profesionalne karijere. Svakoj godini od nastanka PC računara do danas posvećena je po jedna priča, a neke od tema su: prvi PC računari, nastanak domaće računarske štampe, stvaranje ćiriličnih fontova, DTP bum, nailazak Windows-a, "švercovanje" na Internet tokom sankcija... tu je čak i jedna ljubavna priča. Autori priča su, uz Milana Bašića, Voja Antonić, Voja Gašić, Pavle Peković, Dejan Ristanović, Nenad Veljković, Sava Zdravković i Zoran Životić.

Za ovo elektronsko izdanje odabrali smo priču Pavla Pekovića...

1992: Slepi putnici na Internetu

Godinu smo počeli slanjem email poruka sa novogodišnjim čestitkama prijateljima širom sveta, posredstvom Bitnet mreže. Skidali smo nove public domain i shareware programe sa popularnog Trickle servera za distribuiranje ovih programa. Uz sve ovo smo pričali o Internetu, svetskom čudu za koji smo se nadali da će uskoro doći i u naš grad.
Na žalost, umesto da dobijemo Internet, neposredno nakon uvođenja sankcija izgubili smo i Bitnet, glavni računarski prozor u svet. Austrijanci, preko kojih je išla naša veza ka Bitnet-u, jednostavno su nas odsekli sa mreže. Tako smo izgubili elektronsku poštu, kanal za preuzimanje novih programa, svakodnevne razgovore sa ljudima iz sveta preko popularnog chat servera u CERN-u (Švajcarska), na koji smo se bili tako navikli prethodnih nekoliko meseci... Jedina veza sa svetom bile su klasične telefonske linije i X.25 veza.
Oba ta načina komunikacije su, nažalost, izuzetno skupa. Ipak, kada nema mnogo izbora, kao logično rešenje je ostao X.25. Mreža računara koji komuniciaju preko X.25 protokola, u koji je povezana i naša mreža JUPAK, je bila naš računarski prozor u svet za narednih par godina.
Najpre se krenulo individualno. Oni koji su imali sreće da imaju pristup JUPAK mreži su zvali prijatelje širom sveta da im na Internet računarima kojima se može prići i preko X.25 veze otvore korisničke naloge. Tako su ljudi koristili Jupak da dođu do računara u svetu na kom imaju nalog, a odatle su čitali i slali elektrnosku poštu, prenosili datoteke i koristili druge Internet servise.
Nažalost, X.25 veza ka svetu je izuzetno spora, pogotovu za one korisnike koji su Jupak koristili preko akademskih institucija (većina), jer su ove linije bile u dobroj meri zagušene. Elektronska pošta se još nekako i razmenjivala, ali je prenos datoteka bio mnogo veći problem. Datoteku je najpre trebalo ftp-om skinuti sa odgovarajućeg ftp servera na računar u svetu, zatim arhivu prevesti u ASCII oblik, obično programom uuencode. Tako dobijena datoteka se ili šalje elektronskom poštom ili se izlista na ekranu, pa se na lokalnom računaru zapamti u log datoteci iz koje se kasnije sačuva taj deo i pusti kroz program uudecode da bi se dobila originalna datoteka. Ne treba pominjati kakvi sve problemi nastaju kada u pola prenosa pukne veza, ili kada se izgubi jedan ili više znakova u telu Email poruke sa vašom datotekom. Dodatni problem je predstavljalo ograničenje nekih "usputnih" računara, koji nisu mogli da proslede poruku dužu od 64 KB, pa su duže datoteke morale da se rastavljaju na delove.
Nažalost, mali broj nas je imao pristup Jupaku, a sa druge strane, institucije koje su nam davale korišćenje njihovih Jupak veza nisu blagonaklono gledale na sve veće račune. Zahvaljujući entuzijazmu naših ljudi u svetu, a pre svega prof. Milana Mijića iz Los Anđelesa (SAD) i Nikole Malenovića iz Čikaga, kao i nekolicine nas u YU, među kojima su prof. Božidar Radenković sa FON-a i Radivoje Zonjić, napravili smo UUCP vezu između Fakulteta organizacionih nauka i California State University-a, L.A. za razmenu elektronske pošte. Računar gospodina Mijića, čije je ime moumee (mačkica) bio je vezan na Internet, pa je preko njega omogućena razmena poruka iz ovih krajeva sa svetom. S druge strane, računar na FON-u je bio povezan sa dve iznajmljene linije do računara UBBG na Elektrotehničkom fakultetu, pa se tom vezom pošta mogla distribuirati dalje po akademskoj mreži, do svih krajeva Jugoslavije.
Zahvaljujući ovoj vezi, svi koji su bili povezani u akademsku mrežu Jugoslavije su mogli da razmenjuju Internet email poruke sa svetom. Uz povremene manje probleme, razmena elektronske pošte je išla narednih nekoliko godina i svi su bili srećni i zadovoljni što veza radi. Eh, da su samo znali kako veza zaista radi...
UUCP veza do L.A.-a je išla, kako se u nas obično kaže, preko Male Krsne, jer FON nije imao Jupak vezu. Najbliža je bila na Elektrotehničkom fakultetu. Do ETF-a je postojala iznajmljena linija preko koje je radio TCP/IP protokol i koja je bila kičma mreže, u to vreme poznate kao BeoInternet. Na žalost, UUCP softver koji smo tada imali i sa jedne i sa druge strane linije je radio samo preko serijske veze i nije se mogao, na dovoljno jednostavan i pouzdan način, prekonfigurisati za rad preko TCP/IP veze. Srećom, postojala je i druga iznajmljena linija, koju smo odvojili samo za UUCP vezu. Procedura za uspostavljanje veze je dalje, na UBBG računaru ETF-a, pokretala program za povezivanje sa komunikacionim serverom u L.A. preko X.25 veze. Sa tog servera se stizalo dalje do moumee-a.
Obzirom da tada nismo imali administraciju nad .yu Internet domenom (bio je u rukama Slovenaca), adrese koje su imali računari iz YU su bile zaista zanimljive. Sve su imale nastavak @moumee.calstatela.edu. Ispred adrese je bila adresa unutar akademske mreže, pa je moja elektrnoska adresa bila: paya%fon.fon.uni-bg.yu@moumee.calstatela.edu.
Ipak, to nije kraj "egzibicijama" sa adresama. Naime, ostali računari u akademskoj mreži su bili povezani uglavnom u DecNet mrežu u kojoj je bio i računar UBBG. Zato je sva pošta za te računare dolazila do FON-a, pa odatle na računar UBBG koji je dalje distribuirao poštu po DecNet-u. Za dolaznu poštu nije bio veliki problem, tj. adrese su ostale sličnog formata za sve, jer smo na računaru na FON-u napravili odgovarajuće konverzije adresa. Međutim, korisnici na DecNet-u (Novosađani, Nišlije, i dr.) su morali da šalju svoju poštu preko UBBG računara što su morali i da navode u adresi.
Telefon na FON-u je zvonio gotovo celog dana jer su ovako složene adrese unele pravu pometnju. Razlog više za ovaj problem je zavisnost načina pisanja adrese od dela mreže sa koga se poruka šalje. Dešavalo se, recimo, da kolege iz Novog Sada pitaju nekog iz Beograda kako se pišu adrese. Obzirom da je način pisanja na ove dve lokacije bio različit, razumljivo je da poruke Novosađana nisu stizale na odredište.
Rad na FON-u se u to vreme svodio na sređivanje mail tabela za konverzije adresa, odgovaranje na pitanja onih koji su po ceo dan zvali telefonom kao i na održavanju veze sa moumee-om i kontrolu razmene poruka. Nažalost, veza sa moumee-om je prekidana relativno često: jednom ne radi X.25 veza ka svetu, jednom ne radi UBBG, jednom ne rade neke veze po SAD pa se ne može doći do moumee računara i tako u krug. Bilo je i zaista neverovatnih razloga za prekid. Među njima je slučaj kada je jedna koleginica, koja je došla da pročita svoju poštu, sela za konzolu servera na FON-u, jer su ostali računari bili zauzeti. Pročitala je poruke, izlogovala se i isključila računar. Poluotvorenih usta smo je ćutke gledali dok je izlazila iz prostorije, verovatno zadovoljna jer je sve ostavila u najboljem redu.
Kada dođe do prekida veze, telefon na FON-u se usija a korisnici, misleći da oni nešto greše, opet krenu da eksperimentišu sa adresama i što je najgore, proradi sistem "gluvih telefona" pa se rašire potpuno pogrešne informacije o načinu slanja pošte. Eh, trebalo je videti prava mala remek dela od adresa koja su pokazivala svu maštovitost korisnika elektronske pošte.
Međutim, sve to je bio manji problem. Mnogo veći je što se, dok veza ne radi, diskovi pune porukamama i na moumee i na fon računaru. I jedan i drugi računar su imali relativno male kapacitete diskova, te je pri svakom iole dužem prekidu veze nastajala prava panika.
Prekidi u razmeni pošte su nastajali i iz drugih razloga. Jedan od čestih je bio taj što je preko elektronske pošte bio moguć prenos jedino čistih tekst poruka. Ako se u tekstu pojavi neki od ASCII znakova van intervala 32-127, prenos je bio zaustavljen. A taj problem je, porastom broja korisnika, bivao sve češći. Korisnici su pisali poruke sa YU slovima, zatim su zvali modemom bez uključene korekcije grešaka pa su u poruku uletali "đubre" znakovi i slično. U početku smo ručno "ubijali" takve poruke, a kasnije sam napravio program koji je prolazio kroz poruke i umesto svih ne-tekst karaktera stavljao donju crtu.
Problem su pravili i korisnici koji su slali velike datoteke. Na žalost, ako pri prenosu poruke veza pukne, pri sledećem pozivu, UUCP prenosi tu poruku iz početka. Dešavalo se ponekad da neku veću poruku, a bilo ih je i po par megabajta, UUCP prenosi i iz desetak i više puta. To je trajalo i po nekoliko sati za koje vreme su ostale poruke čekale na razmenu.
Posle nekog vremena, sa strane FON-a smo stavili limit na dužinu poslate poruke, ali iz sveta limita nije bilo pa su se zagušenja nastavljala. Rešavali smo ih tako što je postojao nalog na moumee računaru za održavanje UUCP razmene, na koji smo se povremeno logovali i proveravali da li ima velikih poruka te ako ih ima, brisali ih iz liste. Problem sa velikim porukama je naročito bio izražen kada su korisnici otkrili mogućnost naručivanja datoteka sa Internet ftp servera preko elektronske pošte. Ovo naručivanje je ubrzo moralo biti zabranjeno, jer je gotovo svakodnevno pravilo zastoje u isporuci pošte.
Da bismo smanjili opterećenje ove veze zbog prenosa datoteka, mail lista, news grupa i slično, napravili smo lokalne ftp (FON File Server) i news servere, na koje smo prenosili zanimljive datoteke i konferencije. Na news serveru na FON-u smo otvorili i jedan broj yu news grupa. Novim TCP/IP vezama do ostalih akademskih institucija kao i ovim postavljanjem Internet servisa u YU, mala mreža BeoInternet je sve više postajala ono što danas znamo kao YU Internet, sve više opravdavajući deo imena - Internet.
Pored svih problema, pošta je išla, a news server je bio sve posećeniji. Pored akademskih institucija, zainteresovani su bili i pojedini domaći BBS-ovi: prvi koji je povezan UUCP-om je bio Hobbiton BBS. Odmah nakon toga je krenulo povezivanje i drugih BBS-ova među kojima je bio i Sezam, kao i cele mreže BBS-ova kao što je SetNet.
Ceo ovaj veseli sistem, koji je svakodnevno rastao, stojički je podneo čak i napad novogodišnjih poruka, kojima smo ispratili 1992. godinu.