Šoping na Mreži

Miloš Nikolić

Na Internetu već postoji mnoštvo komercijalnih sajtova preko kojih možete kupiti svašta - pravo vreme da se malo prošetamo između rafova nekih od njih, ali i da zavirimo u konstrukciju iza scene...

Kada je Internet postao svetski hit i krenuo u svoju nezadrživu ekspanziju, neki analitičari su mu, neoprezno, predviđali sudbinu sličnu onoj koju je svojevremeno doživeo CB radio: nekoliko godina meteorskog uspona, a zatim postepeno gašenje i svođenje u okvire akademskog i egzotičnog. Očigledno, nisu poverovali da ideja globalnog povezivanja na osnovama sjajnih dometa računarske tehnologije, može tako brzo da privuče investitore koji će bez dvoumljenja postaviti temelje biznisu na Mreži. Čak je i nepogrešivi Bil Gelts oklevao da poslovnoj strani Interneta pruži punu pažnju.
Ako je u početku i bilo teško anticipirati dolazak biznisa na Internet, sada se slobodno može reći da su sve nedoumice u tom pogledu stvar davne prošlosti i da prisustvujemo početku njegove velike komercijalizacije. Mada ima ljudi koji ozbiljno brinu da bi ta komercijalizacija vremenom mogla da ugrozi postojeće slobode u komuniciranju preko Interneta, mislim da će mu ona samo obezbediti dugovečnost i dalji razvoj, a da sudbina dostignutih sloboda zavisi od drugih faktora, što je već druga tema.

Virtualna prodavnica
Najrasprostranjenije i trenutno najefikasnije sredstvo plaćanja na Internetu predstavljaju kreditne kartice, najpre svetski poznate Visa, MasterCard, American Express, koje više nisu ako nedostižne ni za nas u Jugoslaviji. Korisnik Interneta iz Beograda, koji raspolaže kreditnom karticom kojom može da plaća robu i usluge negde u inostranstvu, može istom tom karticom kupovati i u nekoj virtualnoj prodavnici, ne napuštajući udobnost svoje sobe. O samoj proceduri koju prati jedna takva kupovina nešto kasnije, jer mislim da je neophodno da se čitalac najpre upozna sa problemima koji prate postavljanje i održavanje jednog komercijalnog sajta.
Postavljanje prodavnice na Internet nije ništa manje ozbiljan posao od započinjanja bilo kakve prodaje na klasičan način. O tome može da posvedoči i podatak da je, prema procenama koje je dao časopis PC Magazine, za opremanje jednog takvog komercijalnog sajta potrebna investicija u rasponu od 10.000 do čak milion dolara! Nije teško zaključiti da virtualna stvarnost na Internetu dobro oponaša prilike iz realnog života i u oblasti biznisa, pa će tako na njemu ravnopravno nicati i postojati mali dućani i veliki shopping centri. I za jedne i za druge, međutim, zajednički su tehnički uslovi koje valja obezbediti i problemi koje treba rešavati, a različite su im samo razmere.

Dinamičke stranice
Ako u "obilazak" računarskog sistema koji obezbeđuje rad jednog komercijalnog Web sajta krenemo od njegove najisturenije tačke prema korisniku, suočićemo se pre svega sa njegovim vizuelnim identitetom, za čije kreiranje treba obezbediti kvalitetne alate, tj. softver za formiranje HTML dokumenata, obradu grafike i slično. U srcu sistema nalazi se Web server, preko koga se sadržaj jednog sajta emituje u svet, a u pozadini treba očekivati kompletan, i od samog Interneta praktično nezavisan, računarski sistem koji pokriva poslovanje firme vlasnika sajta. Deo "pozadinskog" sistema biće neka relaciona baza podataka sa kojom treba obezbediti neophodne veze, jer ona sadrži i podatke koji se moraju staviti na raspolaganje korisniku: da bi prodavnica na Web-u postala efikasna, neophodno je da se u HTML dokumente (stranice na sajtu koje posetilac želi da pogleda) dinamički ugrađuju određene informacije iz odgovarajuće baze podataka.
Cene proizvoda, njihova trenutna raspoloživost, troškovi slanja i pakovanja i ostalo predstavljaju informacije koje su podložne stalnoj promeni i bilo bi nemoguće non-stop iznova generisati stranice koje ih sadrže i tim novim stranicama menjati stare na Web serveru kada god se neki od podataka na njima promeni. Web serveri sami po sebi nemaju takvu funkcionalnost, pa su zato razvijene i razvijaju se razne tehnike koje treba da omoguće dinamičko ugrađivanje eksternih informacija u HTML dokumente na Web serveru.

Postoje tri tehnike pomoću kojih se Web server može osposobiti za prikazivanje aktivnog sadržaja. To su SSI (Server Side Includes), CGI (Common Gateway Interface) i tehnike API (Application Programming Interface). Potrebnu funkcionalnost u tom smeru može da obezbedi i Java, ali taj pristup ne zavisi od Web servera i predstavlja priču za sebe. SSI je jednostavna tehnika pomoću koje Web server može da ugradi manju količinu dinamičkih podataka direktno u HTML dokument. SSI, zbog svoje programske inferiornosti u odnosu na CGI, a pogotovu API, nije pogodna tehnika za slanje i prijem informacija iz baza podataka, prema i od browser-a korisnika.

CGI, koji Web serveru omogućava da prenese određene parametre nekom eksternom programu, a zatim kao rezultat dobije HTML dokument, predstavlja vrlo fleksibilno i široko rasprostranjeno rešenje. Podržavaju ga praktično svi raspoloživi Web serveri, ali njegov veliki su performanse, zbog kojih se ne preporučuje da se na istom sajtu koristi više od jedne CGI aplikacije. Na problem sa performansama koje pruža CGI proizvođači Web servera su odgovorili razvojem API tehnika pisanih specijalno za svoje servere. Na taj način se dobijaju daleko bolje performanse, iz Web servera izvlači maksimum, ali primena API tehnike predstavlja ozbiljno programiranje i daleko krupniji zalogaj od CGI-a. Čitaoce koji bi o ovim tehnikama voleli da saznaju više, podsećam na tekst Vlade Ćalića "SQL preko Web-a" (PC #18), a o Javi je na stranicama našeg časopisa već bilo reči u više navrata.

Sigurne transakcije?
Ako surferi kroz virtualne prodavnice možda i nisu svesni svih tehničkih problema koji se postavljaju pred osnivače komercijalnih sajtova (što i ne treba da ih zanima), jedan od problema u ovom modernom odnosu između kupca i prodavca postavlja se iznad svih ostalih i podjednako se tiče obe strane. Reč je o bezbednosti finansijskih transakcija koje nužno prate svaku kupovinu. TCP/IP protokol, na kome počiva Internet, ne pruža apsolutno nikakvu zaštitu u tom pogledu. Trenutno postoje dva moguća pristupa kojima se može obezbediti sigurnost transakcija. Jedna je oličena u ekstenziji HTTP-a i naziva se SecureHTTP (SHTTP), ali je njegova primena u praksi minimalna, jer tržištem za sada apsolutno dominira takozvani SSL (Secure Socket Layer) koji je razvila firma Netscape. SSL 2.0 je specifikacija koja je podržana u najvećem broju slučajeva, a poboljšanu varijantu SSL 3.0 za sada podržava samo Netscape Enterprise Server. Osim što je u novoj verziji pročišćena specifikacija prethodne, SSL je dobio i verifikaciju identiteta klijenta, što bi trebalo da sigurnost komunikacije po ovom protokolu podigne na još viši nivo.
SSL protokol je inače lociran između HTTP i TCP/IP protokola; znači između aplikativnog i transportnog sloja, posmatrano prema OSI mrežnom modelu. Za kriptovanje je primenjen RC4 algoritam, koji je u teoriji dobro obrađen i predstavlja vrlo pouzdano rešenje - naravno, sve dok je dužina upotrebljenog ključa zadovoljavajuća. Zbog strogih američkih zakona koji zabranjuju izvoz tehnologija koje se smatraju bitnim za nacionalnu bezbednost, Netscape je prinuđen da za inostranstvo isporučuje verziju SSL-a koja koristi ključ dužine 40 bita, za razliku od 128 bita sa koliko radi u Americi. Smatra se da je 128-bitni ključ neprobojan na današnjem nivou razvoja računara, a za 40-bitnu varijantu Netscape tvrdi da je potrebno 64 MIPS-godina da bi bila provaljena. To praktično znači da bi računaru snage 64 MIPS-a za razbijanje ovako šifrovane poruke bila potrebna čitava jedna godina neprekidnog rada.
Sve ovo zvuči umirujuće, ali treba imati u vidu da na nekim američkim univerzitetima (MIT na primer) tvrde kako je praktično svaki student, koristeći se snagom računara povezanih u univerzitetsku mrežu, u prilici da u razumno kratkom roku probije šifru koja počiva na 40- bitnom ključu. Dodatna opasnost preti i od nevešte implementacije inače teorijski dobro utemeljenih principa. Tako je prošle godine baš oko SSL-a izbio skandal kada je otkriveno da je zbog lošeg programiranja čak i teorijski za sada neprobojan 128-bitni ključ zapravo ispao vrlo ranjiv. Za detalje oko ove afere pogledajte komentar dr Save Zdravkovića pod naslovom "Šta (ni)smo naučili", PC #14.

Poslednje pripreme
Nakon čitave prethodne priče koja bar delimično otkriva potrebne uslove da bi se na Internet postavila prava virtualna prodavnica, na jednostavno pitanje "Da li da kupujem preko Interneta ako za to imam mogućnosti?" mogu da dam odgovor: Sasvim slobodno, uz preduzimanje neophodnih mera opreznosti! To pre svega znači da i browser koji koristite i Web server sajta kome pristupate moraju podržavati bezbednu komunikaciju, što se praktično svodi na podršku SSL protokolu. Ukoliko koristite najnovije verzije Microsoft Internet Explorer-a ili Netscape Navigator-a, problem je sa vaše strane rešen. Sa druge strane, bilo kakav sajt koji nudi bilo šta na prodaju, a nema secure server, treba potpuno da ignorišete, bez obzira na povoljnost ponude ili eventualno veliku želju da se dokopate baš toga na šta se naišli. Tu se ne radi samo o paranoičnom insistiranju na bezbednoj komunikaciji, jer videli smo da se to pitanje može relativizovati, već o tome da ako neki sajt želi da bude komercijalan, on mora da pokaže određeni nivo profesionalnosti. Secure server je zbog toga uslov oko kojeg nema nikakvog kompromisa.
Sigurna komunikacija je primetno sporija od obične, tako da će vam i sajtovi koji podržavaju SSL po svoj prilici najpre pružiti običan odziv. To je vrlo zgodno, jer vam za sam pregled prodavnice sigurna komunikacija vam nije potrebna. Kasnije, ako ste u virtualnu korpu nešto stavili, i ako odaberete opciju da konačno realizujete vašu kupovinu, Web server će automatski prebaciti komunikaciju u siguran režim ili će vam negde na strani biti ponuđeno da to sami aktivirate.
Ako koristite Microsoft Internet Explorer, sigurnu komunikaciju ćete prepoznati po pojavi ikone koja predstavlja katanac u desnom uglu statusne linije. Kod Netscape Navigator-a u donjem levom uglu je ikona koja prikazuje ključ koji je polomljen ako je komunikacija obična, a čitav ako je sigurna. Takođe, u poljima Address odnosno Location trebalo bi da na početku stoji HTTPS, a ne uobičajeno HTTP. Pre unošenja bilo kakvih ličnih podataka, a to se posebno odnosi na broj kreditne kartice, obavezno proverite da li je uključena sigurna komunikacija. Možda ćete naići na sajtove koji sigurnu komunikaciju uključuju samo za unos broja kreditne kartice, a ostale podatke (ime, prezime, adresa i slično) traže preko obične veze. Na vama je da odlučite koliko je bitno da i ti podaci budu zaštićeni od neželjenih pogleda, a ja tu ne vidim posebnu opasnost.

Pohranjeni podaci
Pojedini komercijalni sajtovi funkcionišu po principu registrovanja korisnika i zatim čuvanja svih potrebnih podataka, pa i broja kreditne kartice, na svom lokalnom računaru. Tako otvorenom računu ubuduće ćete pristupati preko lozinke što je u izvesnoj meri komfornije od ukucavanja svih ili dela podataka pri svakoj novoj kupovini, no ipak, to znači da ste i broj kreditne kartice, oko kojeg se vrti čitava priča o bezbednosti, poverili na čuvanje vlasnicima tog sajta. Oni se obično trude da uvere korisnike kako sve podatke koji su kritični za finansijske transakcije čuvaju na posebnim računarima koji su isključeni iz lokalnih mreža i prema kojima je moguća samo jednosmerna komunikacija - na vama je da u to poverujete ili ne.
Ako se odlučite za kupovinu po prvi put, budite sigurni da ste najpre dobro proučili sve informacije koje su vam stavljene na raspolaganje. Pročitajte sve detalje o procesu naručivanja, cenama slanja i pakovanja, mogućnostima poništavanja porudžbine, vraćanja robe, sigurnosti transakcija i slično. Ako vam bilo šta od toga što pročitate nije kristalno jasno, uzdržite se od kupovine i pošaljite poruku službi za pružanje podrške i kontakte sa kupcima. Pošto vi tek treba da u toj prodavnici ostavite nešto novca, budite sigurni da na odgovor nećete dugo čekati.
U slučaju da vam nije namera da sedeći u Jugoslaviji nekom svom prijatelju u inostranstvu preko Interneta kupite poklon, kao jednu od prvih stvari moraćete da proverite da li se na spisku zemalja za isporuku nalazimo i mi. Osim pod imenom Yugoslavia, treba nas tražiti i pod Serbia & Montenegro i Serbia. Ako takvog spiska nema, najbolje je da pre kupovine pošaljete jednu poruku na odgovarajuću elektronsku adresu i tako rešite dilemu. Ako sajt nudi i mogućnost ekspresnog slanja DHL-om, to bi trebalo da znači da je slanje u Jugoslaviju sigurno moguće, jer je ova firma kod nas ima predstavništvo.
Važno je da napomenem i to da sam čin unošenja broja kreditne kartice najčešće ne znači i da ste pristali da se transakcija obavi, te od kupovine možete da odustanete i nakon toga. Web server će vas jasno upozoriti na trenutak kada vi konačno treba da se odlučite da li prihvatate transakciju ili ne. Ustaljena je praksa da se kreditna kartica ne zadužuje sve dok se roba ne otpremi ka kupcu, a uobičajeno je i da se kupci elektronskom poštom obaveštavaju o statusu njihove porudžbine. Tu informaciju svakako možete da dobijete i na svoj zahtev. Na kraju, nikako nemojte da zaboravite na naše carinske propise! Takođe, razmislite i koliko treba verovati običnoj pošti. Jedini pouzdan način da vam iz inostranstva stigne neka vrednija stvar je DHL, što ima svoju cenu, ali je i kontrola nad pošiljkom potpuna.

Dobrodošli u radnju
Naoružani omiljenim browser-om i Visa karticom (jer do sada nisam primetio da se na Internetu prihvata Diners), možete da krenete u pravi shopping surf. Kao svojevrsni best-buy u pogledu kupovina koje uključuju slanje u Jugoslaviju izdvojio bih muzičke kompakt diskove, knjige i... razglednice. Sledi nekoliko relevantnih adresa kvalitetnih komercijalnih sajtova.
Greet Street (www.greetst.com) je prodavnica u kojoj možete da kupite razglednicu i pošaljete je na bilo koju adresu u svetu. Izbor je zaista veliki, a razglednice su sortirane po kategorijama i pokrivaju sve moguće oblasti, kako ozbiljne tako i neozbiljne. Razglednice obično imaju svoju fabrički odštampanu poruku, ali vi možete uz doplatu da ubacite i svoj tekst po želji maksimalne dužine 40 reči. Štampa je vrhunska, a šalju se avionski i to iz San Franciska. Neupućeni primalac će provereno u prvom trenutku biti ubeđen da ste je lično spustili u poštansko sanduče negde u Frisku. Možete i da kupite gomilu razglednica koje ćete sa istim tekstom poslati na različite adrese, ali i da zakažete datum njenog slanja i tako mesecima unapred prebrinete brigu oko slanja prigodne razglednice za neki važan događaj.
Music Boulevard (www.musicblvd.com) nudi ogroman izbor muzike, najčešće na CD-u. Za razliku od mnogih drugih muzičkih prodavnica na Internetu, "gaji" sve vrste muzike. Naći ćete preko 70 naslova iz oblasti klasične muzike na kojima se kao dirigent pojavljuje Seiji Ozawa, a pronašao sam i jedan CD na kome se kao jedan od izvođača pojavljuje i Stefan Milenković. Sajt je američki, pa su cene povoljnije u odnosu na Evropu, ali se zato dosta gubi na troškovima transporta. Ovaj sajt nudi mogućnost slanja DHL-om, a za našu zemlju ti troškovi iznose 21 dolar za prva tri diska, i zatim po $2.25 za svaki sledeći. Ako se opredelite za Air Mail, cena za prva tri diska je $13, a za svaki sledeći doplaćuje se još $1.5.

Već ste iz adrese www.musicshop.co.uk zaključićete da je ova prodavnica muzike locirana u Britaniji. Nije tako dobro snabdevena kao prethodna, a i cene su nešto više nego u Americi, ali je zbog transport jeftiniji, pa je ovo rešenje posebno isplativo za mali broj diskova. Pošiljke se šalju avionski - cena za prvi disk je 2.5 funte, a za svaki sledeći doplaćuje se još 1.5 funta.

www.amazon.com je virtualna knjižara sa preko milion naslova. U tom obilju zaista nije bilo teško pronaći i dela Andrića, Pavića, Arsenijevića, na engleskom, naravno. Amazon se ne ističe nekim sjajno dizajniranim izgledom - trude se da praktični deo posla obave na najbolji mogući način, a svim zainteresovanim vlasnicima Web strana nude vrlo zanimljivu saradnju. Naime, očas posla možete imati svoju malu knjižaru na Web-u i da zarađujete novac. Potrebno je samo da se registrujete kod Amazona, između ostalog dostavite im i broj računa na koji će vam oni uplaćivati eventualnu zaradu, a od njih ćete dobiti uputstva kako da na svojim Web stranama postavljate linkove prema njihovom katalogu. Trik je u tome da ste za promociju i izbor knjiga koje ćete nuditi u svojoj prodavnici zaduženi vi, a sav finansijski deo posla obaviće Amazon, kada korisnik preko linka koji ste postavili na svoju stranu stigne do njih. Prema sadašnjoj ponudi pripada vam 8% od vrednosti knjige koja se proda na taj način. Amazon nudi nekoliko mogućnosti za slanje knjiga: obično slanje po ceni od 4 dolara po pošiljci plus 2 dolara po svakoj knjizi, DHL-ov servis WorldMail po ceni od 7 dolara po pošiljci plus 6 dolara po knjizi, i najbrži i najskuplji DHL Express, sa cenom od 30 dolara po pošiljci i 6 dolara po knjizi.
Ovu malu šetnju po prodavnicama na Internetu završiću u još jednoj knjižari koja je takođe jako dobro snabdevena, ali je za razliku od prethodne i grafički solidno opremljena: www.bookshop.co.uk. Slanje avionom u evropske zemlje van EU naplaćuje se po ceni od 4 funte za prvu knjigu i 2 funte za svaku sledeću.